Hrana

Pljevaljski sir na listi najboljih na svetu

Pixabay

Na listi najboljih sireva sjeta, koju je nedavno objavio svetski atlas hrane Taste Atlas, na 27. mestu našao se i pljevaljski sir, prestigavši, između ostalih i čuvenu italijansku mocarelu.

Član Udruženja proizvođača pljevaljskog sira, Vladimir Čolović, smatra da pljevaljski sir zbog svog kvaliteta i načina izrade zaslužuje još bolji plasman.

– Pozicija treba da bude bolja, jer se pljevaljski sir spravlja na tradicionalan, domaći način, bez ikakvih primesa samo čisto mleko, što je u eri sve većih potreba za zdravom hranom njegova velika prednost. E sad, da li će se od 27 mesta napredovati ka vrhu liste, zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i promocija pljevaljskog sira kroz njegovo brendiranje.

Čini mi se, takođe, i da on u Crnoj Gori još nije dovoljno cenjen. A da jeste, brendiranje bi već bilo završeno, sir poznatiji i na još većoj ceni, što bi ga i značajno primaklo vodećim svetskim sirevima gde i zaslužuje da bude. Mi smo u Udruženju, u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, još 2013. godine krenuli u taj proces, određene stvari dogovorili, ali kad je trebalo da idemo korak dalje, uvek se pojavljivao neki novi problem i praktično nigde nismo stigli – kaže Čolović.

Problem je, dodaje što pljevaljski sir, na nekonkurentan način kvare neke druge vrste sireva:

– Pa se ti sirevi na podgoričkoj i još nekim pijacama prodaju kao pljevaljski, a nisu ni „p“ od ovog našeg, izvornog. Zato je važno brendiranje i njegova teritorijalna zaštita jer bi svi proizvođači pljevaljskog sira dobili svoj logo i svoj određeni broj i onda bi se tačno znalo i šta se prodaje i šta kupac kupuje – ističe sagovornik RTCG.

Čolović napominje da je trenutna cena pljevaljskog sira oko 4,5 EUR, i da ona mora biti znatno veća, te da od prodaje, trenutno više koristi imaju nakupci i preprodavci od samih proizvođača. Brendiranje i dobijanje pouzdanog sertifikata bi, smatra, i u tom slučaju bilo od ogromne koristi:

– Očekujem da u narednim godinama kvalitet pljevaljskog sira prati i odgovarajuća cena i da ga neće svako moći imati na stolu. Bilo bi ga možda manje u ponudi, ali bi se za njega znalo u čitavom svetu. Ovako, nakupac otkupi sve količine za nekoliko evra po kilogramu, odnese do Podgorice ili primorja i tamo ga proda za sedam, osam ili devet evra. I „ubere kajmak“. Brendiranje bi podiglo cenu, ali bi tada proizvođač morao da poštuje kvalitet i bilo bi mu omogućeno da taj kvalitet pošteno i naplati. Jednostavno, stajao bi imenom i prezimenom iza svog proizvoda, a onda bolja zaštita pljevaljskom siru ne treba – zaključuje Čolović.

Related Topics:najbolji sir Pljevaljski sir

Up Next

Genetika pasa iz Černobilja drugačija od drugih

Don't Miss

Da li treba popiti čašu vode pre spavanja?

Click to comment

Hrana

„Ruska salata“ nije ruska, ali zato salata „vinegret“ jeste (RECEPT)

Freepik

Kada neko kaže „ruska salata“ obično svima na pamet padne salata koja je nezaobilazni deo naše novogodišnje trpeze, ipak, prava ruska salata zapravo je nešto sasvim drugo i zove se „vinegret“.

Salate su jedno od najpopularnijih jela u Rusiji navodi „Jandeks“, na osnovu analize pretraživanja kulinarskih zahteva Rusa. Međutim, iako danas nema ničeg čudnog u tome, pre samo jednog veka salate ovog tipa nisu bile u ovolikoj meri rasprostranjene. Tajna popularnosti ove ruske salate je jednostavna – sastojci su više nego dostupni. Cveklu, šargarepu, krompir, krastavčiće i grašak, svako može da priušti.

Danas postoji nekoliko verzija kako je „vinegret“, najpopularnija ruska salata, dobila svoj naziv – neke su sasvim realne, dok su neke na granici smeha.

Verzija #1 – izgubljeni u prevodu

Pri dvoru jednog od najvećih ruskih imperatora Aleksandra Prvog, svojevremeno služio je poznati francuski kuvar Antuan Karem. Kada je video kako su njegove ruske kolege pripremile njemu nepoznatu mešavinu iz hladnog kuvanog povrća i u nju dodaju sirće, zbunjeno je uzviknuo: „Vinaigre?“ odnosno sirće, ali kako ruski kuvari nisu znali francuski, samo su klimnuli glavom i složili se sa njim. Tako je u ruskom jeziku ostao naziv vinegret za ovu poznatu salatu sa cveklom.

Verzija #2 – narodski rečeno

„Fi! Ne greto“ – uzviknula je ruska imperatorka Ekaterina Druga, jedva okusivši novo jelo servirano tokom ručka na dvoru. Ipak, bez obzira na njeno nezadovoljstvo ovim gastronomskim specijalitetom, on se zadržao u ruskoj tradicionalnoj kuhinji baš kao i naziv „finegreto“, koji se tokom vremena transformisao u vinegret zbog lakšeg izgovora.

Verzija #3 – vinegret kroz istoriju

Sve do sredine 18. veka u Rusiji salate nisu bile deo trpeze, a kuvano povrće se služilo kao prilog mesu na tanjiru u celosti.

Istorija vinegreta počinje tek 1792. godine, kada je u novom kuvaru predstavljeno jelo sa haringom koje se služi hladno – vinegret. Samo par godina kasnije, 1797. godine u drugom kuvaru, ovo jelo opisali su kao „jelo od ostataka raznog prženog mesa“ sa kiselim krastavčićima, maslinama, limunom, jabukama i cveklom, u koje se na samom kraju dodavao dresing od ulja i sirćeta.

1830-ih godina ovo jelo našlo se na menijima svih restorana Rusije, doduše u raznim varijacijama – sa mesom, ribom, pa čak i pečurkama. Ipak – dresing je ostao isti: sirće i ulje. Novitet je bio u tome što se salata servirala na ledu, kako se ne bi ugrejala do sobne temperature.

Vinegret kakav danas znamo nastao je tek početkom 20. veka, a svoju popularnost stekao je tokom Sovjetskog saveza – ova salata od kuvanog povrća bila je dosta povoljna, a ipak jako ukusna i kalorična. Kako je sezona slava u samom jeku, donosimo vam recept ruske salate kojom ćete iznenaditi sve goste, ali i želudac – jer nema majoneza koji se vari tri dana.