Na listi najboljih sireva sjeta, koju je nedavno objavio svetski atlas hrane Taste Atlas, na 27. mestu našao se i pljevaljski sir, prestigavši, između ostalih i čuvenu italijansku mocarelu.
Član Udruženja proizvođača pljevaljskog sira, Vladimir Čolović, smatra da pljevaljski sir zbog svog kvaliteta i načina izrade zaslužuje još bolji plasman.
– Pozicija treba da bude bolja, jer se pljevaljski sir spravlja na tradicionalan, domaći način, bez ikakvih primesa samo čisto mleko, što je u eri sve većih potreba za zdravom hranom njegova velika prednost. E sad, da li će se od 27 mesta napredovati ka vrhu liste, zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i promocija pljevaljskog sira kroz njegovo brendiranje.
Čini mi se, takođe, i da on u Crnoj Gori još nije dovoljno cenjen. A da jeste, brendiranje bi već bilo završeno, sir poznatiji i na još većoj ceni, što bi ga i značajno primaklo vodećim svetskim sirevima gde i zaslužuje da bude. Mi smo u Udruženju, u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, još 2013. godine krenuli u taj proces, određene stvari dogovorili, ali kad je trebalo da idemo korak dalje, uvek se pojavljivao neki novi problem i praktično nigde nismo stigli – kaže Čolović.
Problem je, dodaje što pljevaljski sir, na nekonkurentan način kvare neke druge vrste sireva:
– Pa se ti sirevi na podgoričkoj i još nekim pijacama prodaju kao pljevaljski, a nisu ni „p“ od ovog našeg, izvornog. Zato je važno brendiranje i njegova teritorijalna zaštita jer bi svi proizvođači pljevaljskog sira dobili svoj logo i svoj određeni broj i onda bi se tačno znalo i šta se prodaje i šta kupac kupuje – ističe sagovornik RTCG.
Čolović napominje da je trenutna cena pljevaljskog sira oko 4,5 EUR, i da ona mora biti znatno veća, te da od prodaje, trenutno više koristi imaju nakupci i preprodavci od samih proizvođača. Brendiranje i dobijanje pouzdanog sertifikata bi, smatra, i u tom slučaju bilo od ogromne koristi:
– Očekujem da u narednim godinama kvalitet pljevaljskog sira prati i odgovarajuća cena i da ga neće svako moći imati na stolu. Bilo bi ga možda manje u ponudi, ali bi se za njega znalo u čitavom svetu. Ovako, nakupac otkupi sve količine za nekoliko evra po kilogramu, odnese do Podgorice ili primorja i tamo ga proda za sedam, osam ili devet evra. I „ubere kajmak“. Brendiranje bi podiglo cenu, ali bi tada proizvođač morao da poštuje kvalitet i bilo bi mu omogućeno da taj kvalitet pošteno i naplati. Jednostavno, stajao bi imenom i prezimenom iza svog proizvoda, a onda bolja zaštita pljevaljskom siru ne treba – zaključuje Čolović.
