Džem i pekmez su dva vrlo slična namaza proizvedena od nekih vrsta voća, čiji su načini izrade i sadržaj šećera osnovni faktori po kojima se razlikuju. Mada se pojmovi džem i pekmez vrlo često koriste i kao sinonim za namaz od voća, eventualno sa još nekim dodatkom, jasno je da u tom pogledu grešimo.
Premda i laik može na prvi pogled da zaključi da li pred sobom ima džem ili pekmez, znamo li zaista koje su razlike među njima?
Šta je zajedničko džemu i pekmezu?
Osnova za oba ova proizvoda u suštini je ista, prave se najčešće od jedne vrste voća, a koriste se naše podneblje najkarakterističnije koštičave vrste. Dakle, prvenstvo imaju šljiva, kajsija, breskva, mada se mogu koristiti i skoro sve ostale vrste voća – limun, mandarina, narandža od uvoznih ili trešnja i višnja, od domaćih, koje se najpre očiste od koštica. Takođe, često se pravi i džem od smokava, kao i od voća bez koštica poput domaće ili divlje borovnice, jagode, maline, aronija.
Pre početka kuvanja voće je potrebno manje ili više usitniti. Proces kuvanja i jednog i drugog namaza podrazumeva stalno ili često mešanje sadržaja u šerpi, kako ne bi došlo do zagorevanja, odnosno lepljenja smese na njeno dno.
Kada se dobro ukuvaju, pa potom sipaju u sterilisane tegle, i pekmez i džem mogu da traju jako dugo. Čuvaju se u ostavi, dakle na tamnom i hladnom mestu ili u frižideru.
Posle otvaranja tegle, sadržaj bi trebalo potrošiti za tridesetak dana. Podrazumeva se da se tako otvorena tegla drži u frižideru. Pokvareni sadržaj prepoznaje se po buđi koja se stvara na njegovoj površini.
Kako se koriste pekmez i džem?
Pekmez i džem su poslastice za posebno gastronomsko uživanje. Mogu da se jedu kao namaz za hleb, tost, palačinke ili kiflice i ostalo pecivo, ali i da se ubace u kolače i torte. U nekim kuhinjama koriste se i kao dodatak uz pečenje.
Naravno, najukusniji, najkvalitetniji i najzdraviji su i pekmez i džem iz domaće proizvodnje, po mogućnosti kuvani na smederevcu. Za njihovu pripremu nije potrebno koristiti sredstva za želiranje i to je možda i osnovna karakteristika ponude i džema i pekmeza od strane malih proizvođača.
Foto: Pixabay
Kako se pravi džem?
Džem je namaz pihtijaste strukture, koja se postiže dodavanjem šećera jednake količine onoj količini voća koju kuvamo. U slučaju da se kuva džem od preslatkih voćnih sorti kao što su smokve i grožđe, onda se stavlja manje šećera.
Džem se najčešće pravi od jedne vrste voća, mada ima domaćica koje pribegavaju oprobavanju novih ukusa pa mešaju dve ili čak i više vrsta voća. Voće se najčešće ne ljušti. Ukuvava celo ili u većim komadima, a pre stavljanja na štednjak dovoljno je i samo da se podeli na dva dela i takoreći iscepka. Džemu posebnu draž daje to što su ti komadi i kožica vidljivi i kada se završi proces ukuvavanja.
Proces kuvanja džema je relativno kratak. Traje otprilike do dvadesetak minuta. Ima domaćica koje ne ukuvavaju odmah voće, nego najpre ukuvaju šećer kao za slatko – ušpinuju ga, pa zatim u njega dodaju usitnjeno voće. Dobro je što je tom prilikom moguće openiti šećer, odnosno skinuti penu sa njega dok vri, jer su u njoj sadržane nečistoće.
Veliki sadržaj šećera, koji je ujedno i prirodni konzervans, omogućuje želiranu strukturu i dugotrajnost džema. Mada se obično kaže da može trajati do godinu dana, iskusne domaćice ce vam reći da, kada im pretekne, džem može da i posle nekoliko godina bude kao od – juče.
Kako se pravi pekmez?
Pekmez ima gustu kašastu strukturu. Voće koje se priprema za pekmez se pre kuvanja po pravilu oljušti i usitni do vrlo malih komada, kako bi se moglo raspasti tokom tog procesa. Neke domaćice imaju naviku da ga i pre samog kuvanja samelju. Najčešće mu se ne dodaje šećer ili je reč o neznatnim količinama, što zavisi od vrste voća. Naravno, zbog svega toga proces ukuvavanja do dobijanja namaza je znatno duži nego kada je u pitanju džem. Kuvanje pekmeza može da traje i po nekoliko sati, zavisno od sadržaja šećera i tečnosti u samom voću. Za to vreme voće potpuno dehidrira i zahvaljujući tome dobija se uistinu gust namaz, pritom jako konzistentne strukture.
Prema standardizaciji, pekmez je najkvalitetniji proizvod od svih vrsta namaza koji se prave od voća. Potpuno jasno, ima li se u vidu činjenica da se pravi samo od voća i najčešće bez ikakvih drugih dodataka. Doduše, može biti obogaćen sokom isceđenim od narandže i/ili čokoladom za kuvanje, ali mu to samo dodaje na kvalitetu i ukusu.
Po čemu se razlikuju džem i pekmez?
U džemu se vide komadi voća i kožice, ukoliko kožica nije skinuta – oguljena pre kuvanja. Pekmez odlikuju konzistentna struktura i koncentrisaniji ukus. Džemu se dodaje šećer, a pekmezu ne ili eventualno vrlo mala, neuporedivo manja količina.
Džem se kuva brzo i kratko, a kuvanje pekmeza može da traje i satima. Pekmez je gušći od džema. Zato i zbog usitnjenog voća pre kuvanja, on se lakše i maže. Takođe, pekmez je dugotrajniji od džema upravo zbog znatno dužeg procesa kuvanja i dehidriranja voća kao posledice toga. Na kraju, džem je reč engleskog porekla, a pekmez – turskog.
Jedan od najčešćih doručaka je upravo – džem ili pekmez namazan na hleb. Obožavamo ga kao mali, volimo kao odrasli, prija našim nepcima kada ostarimo. Namazan preko putera ili margarina ili čak kombinovan sa nekim vrstama sira, uvek prija. Bilo uz šolju mleka ili čaja, neprevaziđena je hrana, poslastica i ono što budi sećanja i emocije. Ovi domaći proizvodi se mogu kupiti i na internetu, pa se tako i danas lako možemo vratiti u detinjstvo i uživati u ukusu i mirisu pekmeza i džema kao kad smo jeli džem koji su nam smpremale mame i bake.
Popularno sad
Angelina Topić druga je u Atini
