Sve Putinove procene oko ekonomskog rata su propale te je trajno i nepopravljivo oslabio rusku poziciju na globalnom ekonomskom planu.
Veći deo prošle godine, od početka sukoba sa Ukrajinom 24. februara prošle godine, ruski predsednik Vladimir Putin uzdao se u svoju navodnu energetsku svemoć, držeći globalnu ekonomiju kao taoca svojih hirova, prenosi Jutarnji list.
Od prošlog leta, Putin je obustavio snabdevanje Evrope prirodnim gasom, nadajući se da će se Evropljani, „smrzavajući“ se bez grejanja tokom zime, okrenuti protiv svojih vlasti i učiniti nastavak zapadne podrške Kijevu nemogućim.
Pretnja je zaista bila jaka – 2021. godine neverovatnih 83 % ruskog gasa izvezeno je u Evropu. Ruski ukupni globalni izvoz od 7 miliona barela nafte dnevno i 200 milijardi kubnih metara gasa iz cevovoda godišnje, čini oko polovinu saveznih prihoda zemlje. Što je još važnije, ruski izvoz robe igrao je ključnu ulogu u globalnim lancima snabdevanja – Evropa se oslanjala na Rusiju kad je u pitanju 46 % svog ukupnog snabdevanja gasom, s uporedivim nivoima zavisnosti od drugih ruskih proizvoda, uključujući metale i đubriva.
Međutim, sada, kako se bliži godišnjica sukoba, očigledno je da je Rusija trajno izgubila svoju nekadašnju ekonomsku moć na globalnom tržištu, navodi u svojoj iscrpnoj analizi Foreign Policy. Zahvaljujući neuobičajeno blagoj i toploj zimi u Evropi, Putinov pritisak maksimalne moći se izduvao i najveća žrtva Putinovog kockanja sa gasom, kako su još jesenas neki predviđali, bila je sama Rusija. Putinova moć uticaja kada je u pitanju prirodni gas sada više ne postoji, jer svetu – i što je najvažnije, Evropi, više ne treba nužno ruski gas.
Daleko od smrzavanja nasmrt, Evropa je vrlo brzo uspela da osigura alternativna snabdevanja gasom prelaskom na globalno tržište ukapljenog prirodnog gasa (LNG). To uključuje procenjenih 55 milijardi kubnih metara iz Sjedinjenih Država, dva i po puta više od predratnog američkog izvoza LNG-a u Evropu. Zajedno s povećanjem snabdevanja iz obnovljivih izvora, nuklearnih izvora i u međuvremenu ponovno aktuelnog uglja, ova alternativna snabdevanja smanjila su zavisnost Evrope od ruskog gasa na 9 % ukupnog uvoza gasa. Tačnije, Evropa sada kupuje više LNG-a nego što je ikada kupovala ruskog gasa.
Puni skladišni rezervoari u Evropi
Nadalje, neuobičajeno topla zima u Evropi znači ne samo da su izbegnuti najgori mogući scenariji, već su puni skladišni rezervoari u Evropi jedva trošeni i zalihe se mogu preneti na sledeću zimu. U januaru su nemački rezervoari za skladištenje bili na rekordnih 91 % popunjenosti, u odnosu na 54 % prošle godine, što znači da će Evropa morati da kupi znatno manje gasa 2023. nego 2022. godine.
Implikacije toga su velike. Evropa sada ima osigurano dovoljno snabdevanje energijom bar do 2024. godine, što joj daje dovoljno vremena da se jeftinije alternativno snabdevanje energijom, i obnovljivi izvori i tranzicijska goriva, u potpunosti upogoni i počne da funkcioniše. To uključuje uvoz dodatnih 200 milijardi kubnih metara godišnje u izvoznom kapacitetu LNG-a do 2024. godine, što je dovoljno da se u potpunosti i trajno zamene ruske isporuke gasa od 200 milijardi kubnih metara godišnje jednom zauvek.
Nadalje, dani globalno skupe energije usled ruskog stezanja snabdevanja su zauvek gotovi, procenjuje Foreign Policy. Uz manju očekivanu evropsku potražnju za LNG-om, Kina se okreće od globalnog LNG-a prema domaćim izvorima. Zajedno s brzorastućim snabdevanjem LNG-om, malo je iznenađenje da tržište terminskih (futures) ugovora, isporuka se realizuje u budućnosti po danas dogovorenoj ceni – za gas sada kreiraju cenu gasa tako da bude jeftiniji od preratnih cenovnih nivoa u godinama koje dolaze.
Putin, s druge strane, nema više mogućnosti i načina da zameni svog bivšeg primarnog klijenta, odnosno Evropu, nekim drugim. On sada na teži način otkriva da je potrošačima mnogo lakše da zamene nepouzdane dobavljače robe, nego što je dobavljačima da pronađu nova tržišta. Putin već sada ne izvlači praktično nikakvu zaradu od prodaje gasa, budući da su njegove preratne isporuke 150 milijardi kubnih metara gasa putem gasovoda u Evropu zamenjene s mizernih 16 milijardi kubnih metara u Kinu i neznatnom zaradom od prodaje LNG-a na globalnom tržištu, jedva dovoljno da pokrije troškove.
Jednostavno, kako se navodi, ne postoje tržišta na kojima bi Putin mogao da nadomesti ni blizu taj manjak od 150 milijardi kubnih metara – Kina neće imati potrebni kapacitet cevovoda da bi primala više gasa još najmanje jednu deceniju, a ionako preferira domaće izvore energije i nabavku od većeg broja izvora, dok ruska zaostala tehnologija onemogućava povećanje izvoza LNG-a zbog spore proizvodnje.
Putinov uticaj i kada je nafta u pitanju se smanjuje
Putinov uticaj i kada je nafta u pitanju takođe se smanjuje. Prošli su dani kada je strah da će Putin povući ruske zalihe nafte s tržišta uzrokovao vrtoglavi skok cena nafte za 40 % za dve nedelje. Kada je kao odgovor na prošlomesečno postavljanje gornje granice cena nafte od strane grupe G7 Putin najavio od 1. februara zabranu izvoza u zemlje, koje su prihvatile gornju cenu nafte, cene nafte su zapravo pale. A razlog tome je što je sada očigledno da svet više ne zavisi od Putinove nafte.
Tržište nafte se okreće u korist kupaca, a ne prodavača, usled sve veće ponude i to je više nego dovoljno da se kompenzuje mogući pad proizvodnje ruske sirove nafte. U decembru je zamenik ruskog premijera Aleksandar Novak rekao ruskim medijima da je vlada spremna da smanji proizvodnju sirove nafte do 700.000 barela u 2023. Cene nafte sada su niže nego pre rata u Ukrajini, a samo u drugoj polovini 2022. došlo je do porasta ponude za 4 miliona barela dnevno od proizvođača poput Sjedinjenih Država, Venecuele, Kanade i Brazila.
S još većim novim isporukama koje se očekuju ove godine, sva izgubljena ruska sirova nafta biće neprimetno i lako zamenjena u roku od svega nekoliko nedelja. S tim da ovaj put, pak, Putin ne može da natera Saudijsku Arabiju da priskoči u pomoć drastičnim smanjenjem proizvodnih kvota proizvođača iz grupe OPEC+, kao što je učinio prošlog oktobra, a to je tako zato što SAD sada pauziraju s ključnim saudijskim transferima oružja i tehnologije usled pojačane međunarodne kontrole znatnog viška neiskorišćenih kapaciteta grupe OPEC+.
Putinova moć takođe je oslabila, jer ga ograničenje cena od strane G7 osuđuje na poziciju gubitnika, što urušava energetsku poziciju Rusije šta god ruski predsednik učinio. Kina i Indija, bez izričitog sudelovanja u konceptu gornje granice, ipak je iskorišćavaju, kako bi postigle čvrstu nagodbu s Rusijom o popustima do 50 %, pa iako Indija kupuje 33 puta više ruske nafte nego što je bila pre godinu dana, Rusija ne ostvaruje veliku zaradu s obzirom na troškove proizvodnje zbog skupljeg transporta. Istovremeno, ako Putin još više smanji proizvodnju, kao što je pretio da će učiniti, izgubiće globalno važan udeo na tržištu nafte usled sve zasićenijeg tržišta nafte i daljeg pada vlastitih prihoda u trenutku kada je već ionako ‘gladan’ gotovine.
Drugi Putinovi robni aduti potrošeni – hrana, nikl, paladijum, titanijum
Čak su i drugi Putinovi robni aduti potrošeni. Njegova strategija da hranu koristi kao oružje neslavno je propala, kada su se čak i njegovi nominalni saveznici okrenuli protiv njega, a na određenim tržištima metala na kojima je Rusija istorijski dominirala, kao što su tržišta nikla, paladijuma i titanijuma, kupci koji strahuju od ucena u kombinaciji s višim cenama, ubrzali su povrat poslovanja na pređašnja područja i ponovno oživeli uspavana javna i privatna ulaganja u ključne lance snabdevanja mineralima i rudarske projekte.
Ona su uglavnom u Severnoj i Južnoj Americi i Africi, gde se nalaze mnoge neiskorišćene rezerve minerala. Zapravo, na nekoliko ključnih tržišta metala, kao što su kobalt i nikal, ukupna proizvodnja novih rudnika koji će biti otvoreni tokom sledeće dve godine, stvoriće više nego dovoljnu ponudu da trajno zameni ruske metale u globalnim lancima snabdevanja.
Putinove neuspešne ekonomske strategije još su jedan skup pogrešnih procena koje treba dodati na sve duži popis takvih, od njegovog podcenjivanja građana Ukrajine kada je odbrana njihove zemlje u pitanju, do podcenjivanja kolektivnog jedinstva i snage volje Zapada. Ali, Putinov neuspeli ekonomski i energetski rat, svakako, nije prošao bez posledica. Prelivanje krize je uticalo na mnoge živote, transformisalo lance snabdevanja, promenilo trgovinske tokove, a potrošači još uvek osećaju udar viših cena budući da novo kreiranim nižim cenama treba neko vreme da procirkulišu kroz privredu.
Međutim, bitno je da se svemu tome nazire kraj. Nikada više Putin neće biti u položaju da izazove takav haos i poremećaje u globalnoj ekonomiji, jer je trajno oslabio najsnažnije i najvažnije ruske adute – moć njenog energetskog i robnog sektora – do razmera da je stvar nepopravljiva. Rat na bojnom polju još traje, ali bar je na ekonomskom planu pobeda na vidiku, zaključuje se u analizi Foreign Policy.
I. S.
