Izložba „Rekonstrukcija sećanja“ umetnice Jelene Aranđelović otvorena je u Galeriji Centra za grafiku FLU (Pariska 16) i trajaće do 30 septembra.

Reč je o mozaiku kolaža u kombinovanoj tehnici, koji je, kako sugeriše naslov izložbe pokušaj stimulansa reminiscencije zaboravljenog u obamrlom društvu naviknutom na konstantu tranziciju, počev od devedestih.

“U neposrednoj okolini umetnice Jelene Aranđelović, na prostoru donjeg Dorćola, koga odlikuje velika raznolikost i bogatstvo kulturnog nasleđa Beograda, kao jednog od njegovih najstarijih kvartova, u poslednjih nekoliko godina dogodile su se brojne građevinske intervencije, kao posledica investitorskog urbanizma, Kvart uz reku sa šetalištima, parkovima i pretežno petospratnicama u kojima živi komšiluk koji se međusobno poznaje. Svakih par meseci ovi delovi bivaju dopunjeni novim konglomeratom zgrada umesto predratnih vila, bez pokušaja da se luksuzne građevine uklope u postojeću arhitektonsku celinu starog jezgra grada. U ovom procesu gubi se i duh samog mesta, brišu se stare kafane i poslastičarnice, zanatlije zatvaraju svoje lokale, ni cipele nemate gde da popravite. Porodična istorija biva zatočena u zaboravu, a stare fotografije, razglednice i suveniri vire iz krcatih kontejnera“, navode autorke teksta u katalogu izložbe Tia Antić i Nataša Janković.

One skreću pažnju, da umetnica, upravo u trenutku kada ovaj mterijal gubi značenje prisvaja fotografije i uključuje ih u sopstvene mikronarative.

„Priče nekih nepoznatih ljudi, a u stvari njenih komšija ili sugrađana koji su pre samo nekoliko decenija činili duh ovog mesta, autorka oživljava dodajući im sopstvene sadržaje iz sopstvene porodične istorije. U kolažima sa tatom, kog prepoznaje kao deo duha tog vremena, a koga više nema, i prostora, prepliću se narativi koje nam ostavlja da sami učitavamo. Umetničko delo je poput sna u toku jedne noći. Nastaje u podsvesti i nužno je da ga autor materijalizuje. Često kada se probudimo dekonstruišemo san, svodimo ga na detalje, tražimo prepoznatljive simbole, tumačimo, a sve sa namerom da nam pomogne da preguramo dan, razumemo sebe i predvidimo budućnost. San je prošlost. Već se dogodio dok smo spavali, mimo naše kontrole. Od trenutka kada smo se probudili ostaje iza nas, gubi svoju moć spontanog i podsvesnog, postaje deo našeg šifrarnika razgrađivanja. Nesporno, dekonstrukcijom menjamo tok u pravcu svesne želje njegovog značenja. » konstatuju Tia i Nataša.

Prema njihovim rečima Jelena Aranđelović dekonstruiše sećanja, fotografije koje još jedino opstaju kao vizuelni podsticaji emocionalnih odgovora na drage osobe iz prošlosti, mesta, boje, pa čak i mirise.

„Lutajući defragmentisanim starim albumima remninisiramo miris bakinog ormara sa složenim metražama i luksuznim sapunima uguranim među gusto zbijene redove bogato dekorisanih vunenih štofova, trevira, grež svila i neizbežnih flanela, koji strpljivo čekaju šnit u Burdi da se u celosti materijalizuju. Jelena se na izloženim radovima oprašta od tate. Važne figure, nekom nebitne jer su prepuštene ulici, postavljene su kao okosnica izložbe. Prepisuje im umetnica neispitano, naslućeno, i od imaginarne predstave njihove prošlosti stvara vizuelne predstave, kolažira i docrtava. Tako izmišljene tajne nečijih mladosti, skrivenih u pričama fragmentisanih fotografija iskopanih pored lokalnih kontejnjara, ubeležavaju revidiramu istoriju, bezazleno. Reč je o ličnoj istoriji koja ne remeti društvo niti temelje i verovanja, ali je doprinos Jelene Aranđelović nezaboravu, a valjda su te tihe intervencije svima nama dozvoljene“ ističu Tia Antić i Nataša Janković u tekstu kataloga izložbe „Rekonstrukcija sećanja“.

lj.z.