Zanimljivosti

Ostrvo iz komšiluka nekada je služilo za izolaciju bolesnih od kuge: Danas je raj za turiste

Printskrin YT

Ošljak je najmanje naseljeno ostrvo u Hrvatskoj, za koje se veruje da je bilo naseljeno od davnina. Prostire se na 0,39 kvadratnih kilometara u Zadarskom kanalu – otprilike pola nautičke milje udaljeno od Preka na ostrvu Ugljan.

„Lokalno stanovništvo“ ovo ostrvo naziva i Lazaret. Ime je dobilo po tome što je u 17. veku služilo kao bolnica (lazaret) za izolaciju bolesnika od lepre (gube) i kuge za celo zadarsko područje. Danas je to idilično mesto za odmor ispunjeno prelepom prirodom i tradicionalnim kućama mediteranske arhitekture – njih oko 60.

Prema popisu stanovništva iz 2021. godine, na ostrvu živi 35 stanovnika, što je skok od šest stanovnika u odnosu na popis iz 2011. Broj stanovnika zavisi i od godišnjeg doba – u zimskim mesecima na Ošljaku živi deset ljudi, a u letnjim mesecima sve raspoložive smeštajne jedinice su popunjene.

Zapanjujuća priroda

Jedna od specifičnosti ovog ostrva je da većina stanovništva nosi isto prezime – Valčić. Na Ošljak su došli sa Cresa.

„Ostrva su danas sve privlačnija za celogodišnji život, pa se na Ošljaku može naći nekoliko prezimena koja nisu Valčić. Ljudi koji kupe kuću na ostrvu odlično su se uklopili među malobrojno lokalno stanovništvo i vole i poštujuostrvo“, rekli su iz Turističke zajednice opštine Preko.

Većim delom ostrva dominira prelepa park-šuma sa gustom vegetacijom borova, čempresa i hrasta crnike, uz neizbežne masline i mediteransku makiju. U hladu borove šume nalaze se male živopisne uvale sa čistim morem koje su savršene za letnje osveženje od visokih temperatura.

Magična park-šuma je mesto gde se može videti nekoliko ugroženih i strogo zaštićenih vrsta ptica, od ševe krune (Lullula arborea) i morske čigre (Anthus campestris) do ćelavog orla (Akuila chrisaetos) i kormorana (Phalacrocorak aristolos), do dugokljune čigre ( Thalasseus sandvicensis ).

Šta videti?

Istražite ribarsku luku, posetite crkvu Sv. Marije iz 6. veka i ruševine vetrenjače iz 16. veka i ruševine letnjikovca porodice Kalogera. Tu je i stari deo naselja sa desetak kuća – selo Valčić – koje je nastalo u 17. i 18. veku. Na ostrvu se može videti i bunker iz Drugog svetskog rata.

Stara škola na ostrvu decenijama ne radi jer nije imala dovoljno đaka za održavanje redovne nastave. U međuvremenu je renovirana i služi ostrvljanima kao dom kulture i zabave.

Na ostrvu je zabranjen automobilski saobraćaj, pa je najlakši način za kretanje biciklom ili peške.

„Pešačka staza na ostrvu duga je dva kilometra, prolazi pored svetionika i ostataka vetrenjače, a možete se popeti i na vrh ostrva koji se uzdiže na 90 metara i pruža nezaboravan pogled“, preporučuju iz ove zajednice.

Ošljak nudi odlične mogućnosti za pecanje i ronjenje.

„Prvi veštački riblji greben u Hrvatskoj postavljen je u blizini obale Ošljaka u cilju očuvanja podvodnog života i sa ciljem proširenja delatnosti vezanih za podmorje“, dodaju iz TZ opštine Preko.

Kako stići do ovog ostrva?

Do Ošljaka se može doći trajektom. Svaki dan trajekt pristaje na Ošljak dva puta, a postoje dve povratne linije za Zadar i Preko.

„Ako neko ima svoj brod, može ići na ostrvo u sopstvenom aranžmanu. U letnjim mesecima Ošljak je omiljena destinacija za izletnike brodom“, kažu iz Turističke zajednice.

On što morate imati na umu jeste da na ostrvu nema nijedne prodavnice – čak ni tokom leta. Ostrvljani i njihovi gosti namirnice kupuju u obližnjem gradu Preko na Ugljanu ili u Zadru. Takođe, leti na ostrvu radi samo jedan restoran.

Turistima je na raspolaganju jedna kuća za odmor i osam apartmana. Ali ako želite da spavate ovde, smeštaj treba rezervisati pre zvaničnog početka letnje sezone.

Up Next

Pet stvari koje natprosečno inteligentni ljudi rade drugačije od ostalih

Don't Miss

Istraživanje pokazalo da ChatGPT pokazuje značajnu levičarsku pristranost

Click to comment

Hrana

„Ruska salata“ nije ruska, ali zato salata „vinegret“ jeste (RECEPT)

Freepik

Kada neko kaže „ruska salata“ obično svima na pamet padne salata koja je nezaobilazni deo naše novogodišnje trpeze, ipak, prava ruska salata zapravo je nešto sasvim drugo i zove se „vinegret“.

Salate su jedno od najpopularnijih jela u Rusiji navodi „Jandeks“, na osnovu analize pretraživanja kulinarskih zahteva Rusa. Međutim, iako danas nema ničeg čudnog u tome, pre samo jednog veka salate ovog tipa nisu bile u ovolikoj meri rasprostranjene. Tajna popularnosti ove ruske salate je jednostavna – sastojci su više nego dostupni. Cveklu, šargarepu, krompir, krastavčiće i grašak, svako može da priušti.

Danas postoji nekoliko verzija kako je „vinegret“, najpopularnija ruska salata, dobila svoj naziv – neke su sasvim realne, dok su neke na granici smeha.

Verzija #1 – izgubljeni u prevodu

Pri dvoru jednog od najvećih ruskih imperatora Aleksandra Prvog, svojevremeno služio je poznati francuski kuvar Antuan Karem. Kada je video kako su njegove ruske kolege pripremile njemu nepoznatu mešavinu iz hladnog kuvanog povrća i u nju dodaju sirće, zbunjeno je uzviknuo: „Vinaigre?“ odnosno sirće, ali kako ruski kuvari nisu znali francuski, samo su klimnuli glavom i složili se sa njim. Tako je u ruskom jeziku ostao naziv vinegret za ovu poznatu salatu sa cveklom.

Verzija #2 – narodski rečeno

„Fi! Ne greto“ – uzviknula je ruska imperatorka Ekaterina Druga, jedva okusivši novo jelo servirano tokom ručka na dvoru. Ipak, bez obzira na njeno nezadovoljstvo ovim gastronomskim specijalitetom, on se zadržao u ruskoj tradicionalnoj kuhinji baš kao i naziv „finegreto“, koji se tokom vremena transformisao u vinegret zbog lakšeg izgovora.

Verzija #3 – vinegret kroz istoriju

Sve do sredine 18. veka u Rusiji salate nisu bile deo trpeze, a kuvano povrće se služilo kao prilog mesu na tanjiru u celosti.

Istorija vinegreta počinje tek 1792. godine, kada je u novom kuvaru predstavljeno jelo sa haringom koje se služi hladno – vinegret. Samo par godina kasnije, 1797. godine u drugom kuvaru, ovo jelo opisali su kao „jelo od ostataka raznog prženog mesa“ sa kiselim krastavčićima, maslinama, limunom, jabukama i cveklom, u koje se na samom kraju dodavao dresing od ulja i sirćeta.

1830-ih godina ovo jelo našlo se na menijima svih restorana Rusije, doduše u raznim varijacijama – sa mesom, ribom, pa čak i pečurkama. Ipak – dresing je ostao isti: sirće i ulje. Novitet je bio u tome što se salata servirala na ledu, kako se ne bi ugrejala do sobne temperature.

Vinegret kakav danas znamo nastao je tek početkom 20. veka, a svoju popularnost stekao je tokom Sovjetskog saveza – ova salata od kuvanog povrća bila je dosta povoljna, a ipak jako ukusna i kalorična. Kako je sezona slava u samom jeku, donosimo vam recept ruske salate kojom ćete iznenaditi sve goste, ali i želudac – jer nema majoneza koji se vari tri dana.