Prisustvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića na svečanosti povodom početka radova na izgradnji terminala za prihvat tečnog prirodnog gasa u Aleksandropolisu predstavlja signal zapadnim partnerima da Beograd traži alternativu za ruski gas, iako taj projekat, iz niza razloga, za potrošače “plavog energenta” u Srbiji alternativa nikako ne može biti, smatra domaća stručna javnost.

Da tečni prirodni gas koji će se dopremati u luku kraj Soluna nije održiva alternativa za Srbiju, bar u datom trenutku, svestan je i sam predsednik Vučić, koji je izjavio da će biti potrebno godinu i po dana kako bi se izgradio gasovod između Grčke i Bugarske kojim bi se taj energent transportovao do naše zemlje kao i da će Srbija u narednih nekoliko godina 99 odsto svojih potreba za “plavim energentom” podmirivati iz Rusije. Stručna javnost ističe da izgradnja terminala u Aleksandropolisu iziskuje vreme, ali da veći problem predstavljaju cena i količina gasa iz njega na koje bi Srbija mogla računati. Eksperti kažu da bi taj gas bio skuplji od ruskog kao i da je reč o znatno manjim količinama od onih koje nudi Moskva.

Ekspert za energetiku Velimir Gavrilović kaže za Danas da je za Srbiju dobro da obezbedi alternativu ruskom gasu, ali da je veliko pitanje u kojoj meri će tečni prirodni gas dopreman u Aleksandropolis to objektivno gledano i biti.

– Osnovni problem su količine na koje bi Srbija mogla računati. Naša zemlja ne učestvuje u izgradnji tog terminala. One države koje učestvuju u tom projektu sasvim sigurno to čine da bi mogle da imaju dovoljno gasa za svoje potrebe. Shodno tome postavlja se pitanje da li će biti viškova za ponudu drugim kupcima na tržištu i o kojim količinama je reč. Ako znamo da Rusija više ne izvozi gas u Bugarsku, te da je Sofiji neophodno snabdevanje iz nekog drugog pravca, ta zemlja će se zbog potrošnje naći u situaciji da sve količine koje dobija iz Aleksandropolisa zadrži za sebe a ne da ih prosleđuje u Srbiju. Pitanje je i da li će prihvatni kapacitet terminala biti dovoljno veliki da istovremeno apsorbuje unapred naručene količine gasa kao i dodatne koje bi kada bude izgrađen mogla da zatraži, primera radi Srbija za svoje potrebe – objašnjava naš sagovornik.

Shodno tome Gavrilović smatra da Vučićeva podrška izgradnji terminala ima i političku dimenziju kako bi se zemljama Evropske unije i Sjedinjenim Američkim Državama pokazalo da Srbija traži alternativu ruskom gasu, što Brisel i Vašington usled sankcija koje sprovode prema Moskvi zbog ruske vojne intervencije u Ukrajini očekuju od Beograda.

– Svakako je da u nastupu predsednika Vučića po ovom pitanju ima politike, a s druge strane dobro je da Srbija ima kakvu takvu mogućnost da se gasom snabdeva i mimo Rusije. Naravno, treba naglasiti da, bar u ovom trenutku, to nije nikakva održiva alternativa. Jednostavno, izgradnja terminala u Aleksandropolisu je tek počela, potrebno je da prođe vreme da bi se projekat završio, što znači da na taj gas potrošači u Srbiji ne mogu da računaju odmah. A i kada do toga dođe, evidentno je da će zbog troškova transporta cena tečnog prirodnog gasa biti znatno veća nego ona koja se plaća za ruski gas – navodi Gavrilović.

Generalni sekretar Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić kaže za Danas da je dobro da postoji mogućnost da se potrošači u našoj zemlji snabdevaju i tečnim naftnim gasom iz Grčke.

– Svakako je korisna stvar za Srbiju da gas pristiže sa više strana i iz više izvora. Nakon što se izgradi gasovod između Grčke i Bugarske stvoriće se mogućnost da se doprema i do potrošača u našoj zemlji. Nema potrebe da Srbija gradi dodatnu gasnu infrastrukturu da bi do toga došlo. S druge strane potpuno je jasno da bi tečni prirodni gas bio znatno skuplji od ruskog. Takođe, pitanje je da li bi bilo dovoljno količina za podmirivanje naših potreba za gasom. Najveći proizvođači tečnog prirodnog gasa su Katar, Indonezija i Australija. Većinu onog što one proizvedu unapred rezervišu najveći potrošači poput Kine, Japana i Južne Koreje. Shodno tome nema dovoljno raspoloživog tečnog prirodnog gasa za potrebe evropskih zemalja a samim tim ni Srbije – navodi naš sagovornik.

Energetski analitičar Goran Radosavljević kaže za Danas da izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića vezane za izgradnju terminala za tečni prirodni gas u Grčkoj imaju i političku konotaciju.

– U novonastaloj situaciji u energetici sve je praktično postalo stvar politike i u tom segmentu treba posmatrati i izjave koje se daju tim povodom. Nema sumnje da je za Srbiju dobro da može da računa i na nekog drugog snabdevača gasom a da nije reč o Rusiji. To pak ne znači da se može konstatovati da je tečni prirodni gas već u ovom trenutku aleternativa ruskom gasu. Njegova cena je naime skuplja, a terminal u Aleksandropolisu kao ni gasovod ka Bugarskoj kojim bi bio transportovan još uvek nisu izgrađeni. Realno je očekivati da u najboljem slučaju taj projekat postane operativan za dve godine – ističe Radosavljević.

Izgradnju terminala sprovode zajednički Grčka i Bugarska uz podršku Evropske unije jer je reč o projektu od zajedničkog evropskog interesa. Terminal gradi grčka kompanija Gastrejd u kojoj manjinski paket akcija ima bugarski Bulgartransgas. Shodno tome ta bugarska kompanija je vlasnik petine terminala u Aleksandropolisu.

Plutajući terminal u toj grčkoj luci će imati kapacitet skladištenja od 170 hiljada kubnih metara i regasifikacije od oko 5,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa na godišnjem nivou.

I. S.