Edukacija o nenasilju počinje bukvalno od rođenja: Detetu ne treba slati poruku da može da radi bilo šta bez posledica

Smrt Đorđa Mijatovića, brata potpredsednika vlade Federacije Bosne i Hercegovine, koji je preminuo u Urgentnom centru nakon što je pretučen u dečjem parku u Beogradu, uznemirila je javnost. Posebno je zabrinjava što su Mijatovića pretukla dva tinejdžera.

Da nesreća bude još veća, sukob je krenuo zbog lopte. Kako je rekao ministar policije Ivica Dačić do sukoba je došlo kada se Mijatoviću dete požalilo da su mu stariji dečaci uzeli loptu i nisu želeli da vrate. Mijatović je izašao u park i tu je došlo do sukoba sa tinejdžerima.

Radmila Vulić Bojović, porodična terapeutkinja kaže da je nasilje danas u porastu i to je odraz celokupne atmosfere u društvu.

Nekako smo kao društvo uronjeni u nasilje, duboko polarizovani, ljudi imaju sve manje vremena da se bave sobom i svojim bližnjima, rastrzani su različitim poslovima i pokušajima da obezbede sebi egzistenciju. Nasilja je više, jer je prag tolerancije na frustraciju i bazični mehanizam samoregulacije sve niži i niži. Zapravo, kao što vidimo u ovim poslednjim primerima, više ne postoji, kaže Vulić Bojović za Euronews Srbija.

Navodi da edukacija o nenasilju počinje bukvalno od trenutka rođenja, a najkasnije od trenutka da dete stupi u bilo kakav kolektiv- vrtić, školu.

Danas smo svedoci da roditelji na neki način odustaju od svoje roditeljske uloge u želji da udovolje detetu, da mu izađu u susret, da dete bude mirno i zadovoljno. Oni na neki način odustaju od svojih bazične uloge, a to je nega, kontrola i vođenje. Negu pojačavaju, kontrolu apsolutno smanjuju, a vođenje praktično ne postoji. Deca su danas vođena nekim drugim fenomenima kao što su mediji, društvene mreže i ostalo. Roditelji tu imaju relativno malo uticaja, što je velika greška i puno će nas koštati, rekla je ona.

Kako vaspitavati decu?

Smatra da decu od najranijeg uzrasta treba vaspitavati da „ne rade drugima, ono što ne bi želeli da neko radi njima“.

U praksi imam kontakt sa roditeljima koji se bukvalno, na neki način, plaše svoje trogodišnje dece, jer ne znaju kako će ta deca reagovati. To je vrlo opasno, pogrešno i na neki način detetu šalje poruku da može da radi bilo šta, a da za to nema nekih posledica. Kad govorim o posledicama ne govorim ni o kakvom fizičkom kažnjavanju, ni o bilo kakvom nasilju koje bi moglo da dođe sa druge strane. To nije rešenje, ali je vrlo važno da roditelj bude stabilan, dosledan, da ne popušta, da ne odustaje od svojih principa i da zato što nema vremena ne odustaje od vaspitne uloge koja je izuzetno značajna u najmlađim godinama, rekla je Vulić Bojović.

Smatra da i da deca ne treba da budu prezaštićena, jer to dovodi do brojnih i različitih negativnih posledica u nekom starijem uzrastu.Prezaštititi malo dete, koje ima malo moći, to je jedna stvar. Međutim, malo prezaštićeno dete izraste u malo veće prezaštićeno dete koje ima više moći i može da se ponaša na određene načine računajući na to da će roditelj uvek da stane iza njega. U moje vreme nastavnici i roditelji su bili na istoj strani. Ne protiv deteta, nego udruženi u savezu da dete usmere u pravcu koji je dobar za njega i dobar za društvo, priča ona.

Dodaje da su roditelji preinvolvirani u živote dece, da se često može čuti „dobili smo peticu“, „Osvojili smo treće mesto na takmičenju“.

Ta preinvolviranost, preuključenost dovodi do toga da deca prestaju da preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje. Ključni koncept ovde je zapravo odgovornost. Ti čak i kad imaš pet godina, kad imaš sedam godina, ali i petnaest, šesnaest, odgovoran si za svoje ponašanje i to odgovornost će od tebe tražiti roditelj, svi ostali koji su uključeni u događaj i onda na kraju društvo kao takvo, smatra Vulić Bojović.

Verujem da sve može da se popravi

Kaže da se odgovornost kod dece usađuje dok su mali, da je kasnije to teže ispraviti, ali nije nemoguće.

Koreni i temelji su postavljeni u najranijem detinjstvu. Ukoliko vi tada ne postavite dete u situaciju da nije bogom dano, da nije samo na svetu, da živi u zajednici i da treba da se koordinira sa drugima koji su oko njega, onda vrlo teško u nekom starijem dobu takva osećanja možete da rekonstruišete, izgradite i unesete. Međutim, nije sve izgubljeno, korektivna iskustva su uvek moguća, ali se ozbiljno treba baviti vaspitnom ulogom predškolskih i školskih ustanova, rekla je ona.

Smatra da se neophodno da škola osim obrazovanjem bavi i vaspitnom ulogom. Međutim, kako kaže, to mora drugačije da se radi od ovog danas.

Vi danas u vrtićima imate grupe od 30 do 40-oro dece. Vi sa takvim velikim brojem dece ne možete ništa uraditi. Mislim da su i razredi u školama preveliki. Potrebno je individualizovati rad, obrazovno-vaspitni rad sa decom i mladima, kako bi oni dobili malo više prostora, vremena i kako bi bili vidljivi za obrazovni sistem i za ljude koji su u obrazovnom sistemu, zaključila je ona.

- Advertisement -