Zašto zevamo? – gotovo sigurno nije iz razloga koji mislite

I to je intuitivno jer većina zevača zaista ima ovaj jasan respiratorni problem, dodao je.

Da bi se testirala ideja da zevamo kako bismo uneli više kiseonika ili izbacili višak ugljen-dioksida, studije objavljene 1980-ih manipulisale su nivoima oba gasa u vazduhu koji su dobrovoljci udisali – i otkrile su da, iako su promene značajno uticale na druge respiratorne procese, nisu uticale na redovnost zevanja.

Nije povezano sa disanjem

Takođe, čini se da ne postoji nikakva sistematski merljiva razlika u ponašanju zevanja kod ljudi, koji pate od bolesti povezanih sa disanjem i funkcijom pluća – što biste očekivali ako je zevanje povezano sa disanjem.

Tu je, manje-više, Galupova studija došla do teme.

Kada sam radio na svojoj diplomskoj tezi, moj tadašnji mentor je rekao, pa, zašto ne proučavati zevanje, jer niko ne zna zašto to radimo?, kaže on.

To je bilo intrigantno – znali smo da mora da služi nekoj osnovnoj fiziološkoj funkciji. Zato sam počeo da ispitujem obrazac motoričke akcije koji uključuje – ovo produženo razjapljivanje vilice koje je praćeno ovim dubokim udisanjem vazduha, nakon čega sledi brzo zatvaranje vilice i brži izdah. I palo mi je na pamet da ovo verovatno ima važne cirkulatorne posledice, koje su lokalizovane na lobanji.

Upravo se to, zapravo, čini da se dešava: nekoliko pregleda medicinske literature sugeriše da zevanje povećava arterijski dotok krvi u lobanju, a zatim i venski povratak (brzina kojom se krv vraća iz glave u srce).

Možemo smatrati razdvajanje vilice lokalizovanim istezanjem, slično istezanju mišića u drugim delovima tela, kaže Galup.

Na isti način na koji istezanje pomaže cirkulaciji u tim ekstremitetima, zevanje izgleda da čini isto za lobanju.

Odatle su Galup i njegove kolege istraživači počeli da razvijaju ideju da zevanje pomaže u regulisanju toplote u i oko lobanje.

Temperatura vašeg mozga je uglavnom određena sa tri varijable – brzinom arterijske krvi koja putuje do mozga, temperaturom te krvi i metaboličkom proizvodnjom toplote koja se odvija u mozgu, na osnovu neuronske aktivnosti – a zevanje, teoretski, može da promeni prve dve.

Kada zevate, duboko udišete vazduh koji se kreće preko vlažnih površina vaših usta, jezika i nosnih prolaza, pomalo kao vazduh koji struji preko automobilskog hladnjaka – odnoseći toplotu isparavanjem i konvekcijom.

Efekat hladnjaka 

Studije izgleda potvrđuju ovo: temperatura okoline ima prilično predvidljiv efekat na učestalost zevanja, koja se povećava kada je malo previše toplo (kada postane jako vruće, temperatura vazduha je previsoka da bi efekat hladnjaka funkcionisao, pa se drugi mehanizmi hlađenja poput znojenja aktiviraju, a zevanje se ponovo smiruje) i smanjuje kada je hladnije.

Čini se da ovo takođe objašnjava zašto su određena medicinska stanja povezana sa prekomernim zevanjem: ili sama stanja, ili lekovi koji se koriste za njihovo lečenje, uzrokuju povišenu temperaturu mozga ili tela.

Objašnjenje „neuronske aktivnosti“ takođe je potvrđeno studijama na životinjama – sisari i ptice sa više neurona u mozgu zevaju duže vreme, bez obzira na veličinu njihovog stvarnog mozga.

Ovo ne znači da su druge hipoteze potpuno opovrgnute. Ona koju najbolje potkrepljuju dokazi je teorija „promene uzbuđenja“: u osnovi, zevanje pomaže mozgu da prelazi između stanja – od spavanja do budnosti, od dosade do budnosti i tako dalje.

Jedna mogućnost je da zevanje pomaže mozgu da prelazi između korišćenja svoje ‘mreže podrazumevanog režima’- regiona povezanih sa sanjarenjem, prisećanjem sećanja i samorefleksijom – i mreže pažnje odgovorne za pripremu tela za akciju, kaže istoričar medicine dr Olivije Valusinski, koji je autor nekoliko radova na ovu temu.

Jedan predloženi mehanizam za ovo bi bio da pomaže u cirkulaciji cerebrospinalne tečnosti, tečnosti koja okružuje i oblaže vaš mozak i kičmenu moždinu.

A šta je sa zaraznim zevanjem?

Svi ​​smo svesni fenomena kada jedna osoba u sobi – ili čak na TV ekranu – udahne „gutljaj“ vazduha, a onda svi ostali urade isto.

Neki istraživači sugerišu da ova vrsta zaraznog ponašanja okuplja grupe, možda zato što je to lažni signal pospanosti, dosade ili budnog stanja – iako je malo verovatno da je to glavna svrha zevanja, jer mnoge usamljene životinje redovno zevaju.

Moguće je da zarazno zevanje nema funkciju i da je samo nusproizvod naprednih društvenih kognitivnih mehanizama unutar visoko socijalnih vrsta, kaže Galup.

Da to malo pojednostavimo, mnoge životinje – uključujući i ljude – imaju različite načine za poboljšanje svoje empatije, uključujući „ogledalske neurone“, koji se aktiviraju kada pojedinac izvrši radnju i kada vidi nekog drugog da izvodi sličnu radnju.

Moguće je, dakle, da viđenje nekog drugog kako zeva jednostavno aktivira vaše ogledalske neurone, podstičući vas da i sami zevate. Ali, zarazno zevanje takođe može igrati ulogu u koordinaciji grupe kroz mehanizme povezane sa teorijom promene uzbuđenja: pomažući svakoj životinji u grupi da promeni stanje iz opuštenog u aktivno.

Jedna studija iz 2021. godine koja je testirala ovaj efekat kod lavova otkrila je da i druga ponašanja mogu biti zarazna među zevačima, pa ako jedan lav koji leži zeva, a zatim ustane u šetnju, drugi zevači ga slede.

Zarazno zevanje takođe može podstaći grupnu budnost: ako jedan babun u grupi izazove druge da zevaju, svi mogu postati budniji. Ovo može funkcionisati i obrnuto – pomažući u smanjenju uzbuđenja pre spavanja.

Dakle, drugim rečima: zevanje je verovatno dobro za vas i verovatno pomaže vašem mozgu da bolje funkcioniše.

I, da, ako ste upadljivo zevali da biste uspavali petogodišnje dete, nemojte prestati – postoji šansa da ta „fora“ zaista funkcioniše.