OKULTNE SENKE NAD BALKANOM

Treća sezona serije “Senke nad Balkanom” Dragana Bjelogrlića nastavlja priču o okultnim tragovima na tlu Srbije u proteklom veku. Nevidljivo Sunce, kod kabalista poznato i kao izvor crne svetlosti. Crno označava da je nevidljivo – okultno. Kaže se da je Crno Sunce božje oko ili unutrašnje oko našeg “Ja“. Kada nasu pažnju usmerimo sa spoljašnosti ka unutrasnjošti (Crnom Suncu), tada će se naša čula ponovo okrenuti ka spoljašnjem svetu ali gledano kroz božje oko, kroz Crno Sunce. Ono što je možda nekima promaklo je uvodna špica „Senki nad Balkanom“ u kojoj je ovaj simbol u centru pažnje. Budući da je špica u crno-belom formatu, tečnost koja puni „hodnike“ ovog simbola može da se shvati i kao krv koja je vekovima prolivana zarad svakakvih ideologija i shvatanja.

Kada Gabrijel Maht stiže u Beograd, pre nego što počne da se bavi uvozom i izvozom maka ili čega već, i ulazi u prostoriju, levo od njega, na zidu iznad radnog stola, stoji simbol Društva Tule. Niste verovatno ni primetili. A i ako jeste, moglo vam se učiniti da je samo pogrešna scenografija. Međutim, znate da slikar ima tetovažu? Znate. A znate li kakvu? Simbol Tule. A znate li šta je „Crno sunce“? Simbol Tule. I znate li da lepi Bečlija nosi prsten? Bio je to, čini mi se, samo jedan brzi, kratki kadar, ali nosi. A na njemu – gle, simbol Tule.

Društvo Tule je bilo nemačko okultističko i političko tajno društvo, čija su učenja i doktrine usađena u samu srž nacizma, a i istorijska činjenica govori da je i sam Hitler na mnoge načine podupirao rad Tule. Himler je bio njihov član. Jedan od članova je Hitleru i predložio znak kukastog krsta za zaštitni znak njegove Nacionalsocijalističke nemačke radne partije, a simbol Tule upravo je – svastika. Oni su, naposletku, stvorili i koncept Übermenscha, arijevsku rasu.

U seriji Gabrijel Maht se ne bavi trgovinom maka, došao je po Longinovo koplje, Saznamo šta je Rajs rekao inspektoru Pletikosiću. Gospodin Rajs kaže da je misteriozni ubica jako zanimljiv. Malo se raspitao o ogrlici, i kada je video žig Romanovih, postalo mu je jasno. Na njemu je motiv ribe. A kad se riba okrene, na šta podseća? Na vrh nekog koplja, kažu ova dvojica.

„Ne nekog“, odgovara Rajs. „Nego Longinovog.“

A kakve veze ima ogrlica?

„Ogrlica i koplje uvek idu zajedno“, kaže Rajs. „Postoji mnogo priča o koplju i mnogo kopalja. Najubedljivija je ona o caru Konstantinu. Njegova majka, carica Jelena, kaže legenda, pronašla je krst na kome je raspet Isus. U Carigrad je donela tri klina kojima je Isus prikucan za krst. Jedan klin ugrađen je u krunu, drugi na vrh koplja, a treći rastopljen. Od jednog dela iskovano je sečivo mača, a od drugog ogrlica. Koplje, mač i kruna. Za to vreme, Carica Jelena nosila je ogrlicu koja je čuvala nju i celo carstvo, i svaki naredni vladar koji je nosio bio je zaštićen od boga.“

Kakve veze Rusi imaju sa tim? Rusija je naslednica Vizantije. A Rusi su, kada su izbegli, možda doneli sa sobom relikvije. Ko ubija? Ljudi, kaže Rajs. I dok on govori ko su ti ljudi, kadrovi se smenjuju, paramasonski ritualni obred. Stavljaju se maske; Tu je i Voja Brajović, Papahagi; Bečlija polugo kleči; dve figure obučene u crno dovlače ženu pod belim ogrtačem na nekakvo postolje; donosi se mač; Bečlija skida beli ogrtač sa žene. I pada četvrta glava žena koja se zove Mara. Najpoštenijoj kurvi su odsekli glavu. Longinovo koplje koje smo videli u drugoj epizodi, kad je inspektor Tane odgurnuo sa stola kutiju i pronašao ga, u stvari je ključ. Njime je Hrist proboden na krstu. Onaj ko ga poseduje vladaće svetom. Onaj ko ga poseduje ne gubi bitke. To je Koplje sudbine.

„Nijedna kost mu se neće slomiti“, piše u Jevanđelju po Jovanu i odnosi se na Hrista koji je razapet na krstu. Naime, razapinjanje je bio uobičajen način egzekucije u Starom Rimu i rimski vojnici koji su to radili imali su običaj da ubrzaju umiranje sužnjima tako što bi im polomili kosti.Međutim, sa Isusom se to nije desilo jer je centurion koji je bio zapovednik vojnicima na Golgoti (u pitanju je bio vod Garde hrama), zgrožen užasnim činom kasapljenja ljudi raspetih s leve i desne Hristove strane, dojahao do raspeća i probo Bogočoveka kopljem između četvrtog i petog rebra. Prema legendi, iz rane je krv poprskala centurionovo lice i on, koji je bio poluslep jer je bolovao od katarakte, iznenada je progledao. Centurion, koji je počinio taj akt milosti, zvao se Gaj Kasije Longin i hrišćansko predanje će ga kasnije prepoznati kao Longina Kopljonošu, Longina Stolpnika ili Apostola Hristove krvi. Tako je nastala legenda o Svetom koplju ili Koplju sudbine koja traje do dana današnjeg. A Sveti Longin se danas poštuje kao svetac i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.

Od tog trenutka koplje kreće na svoj mistični put kroz dva milenijuma ljudske istorije. Promeniće vlasnike i uticati svojim natprirodnim silama na istorijske procese, mnogi će ga tražiti, mnogi će polagati pravo na njega, a istovremeno, pojaviće se niz kopija za koje će svaki sopstvenik tvrditi da je to upravo ono koje je Longin stezao u svojoj moćnoj šaci na Golgoti. Stezaće ga u ruci dok bude umirao i Sveti Mauricijus, veteran mučeničke Tebanske legije, koga je na smrt zajedno sa njegovim legionarima osudio car Dioklecijan. Poslednje reči biće mu „Za Hrista umirem“. Koplje će onda prigrliti i jedan rimski car, Konstantin Veliki, koji će ga proglasiti talismanom moći i neće se odvajati od njega. Stezao ga je u trenutku kada je u bici kod Milvijskog mosta porazio uzurpatora Maksencija i kada je na Prvom vaseljenskom saboru obznanio princip Svetog Trojstva, a sebe proglasio trinaestim apostolom.

Nakon Konstantinove smrti, koplje ide iz ruke u ruku, imaće ga Teodosije, Alarik Smeli, Vizigot Teodorik i veliki reformator i zakonodavac, vizantijski vasilevs Justinijan. Nakon toga, Sveto koplje putuje kroz legende i mitove pa tako mnogi vladari istovremeno tvrde da imaju koplje i da im ono daje moć i sreću. Karlo Veliki i Fridrih Barbarosa su neki od njih. U vezi sa ovim potonjim zanimljiva je legenda da je do koplja došao tako što mu ga je poklonio Stefan Nemanja prilikom njegovog boravka u Nišu, ali to je malo verovatno.

Najpoznatija verzija Svetog koplja pohranjena je u Beču, u carskoj riznici Hofburske palate. Tvrdi se da je to isto ono koplje do koga je došao nemački kralj Oto Veliki (912-937) i koje se kasnije koristilo u verskim ceremonijama. Vekovima kasnije, nakon anšlusa Austrije, Hitler dolazi u Beč da preuzme koplje. Kolika je njegova fascinacija ovim svetim predmetom bila govori i ova njegova izjava: „Odmah sam znao da je ovo bio važan trenutak u mom životu, ali ipak nisam mogao da kažem zašto je jedan hrišćanski simbol ostavio takav utisak na mene. Stajao sam tako i nekoliko minuta netremice zurio u njega potpuno nesvestan zbivanja oko sebe. Izgleda da je nosio neko skriveno unutarnje značenje koje sam osećao u sebi, znam, a ipak nisam mogao da ga prizovem u svest“.

Ipak, koplje neće doneti germanskom fireru pobedu u ratu i formiranje hiljadugodišnjeg Rajha. Koplje će u Austriju vratiti trupe koje je predvodio američki general Paton, čovek koji je i sam bio opsednut mističnim i natprirodnim, toliko da je verovao da je reinkarnacija Hanibala. Njegova smrt u saobraćajnoj nesreći neposredno nakon toga i danas se smatra nedovoljno razjašnjenim događajem.

Godine 2003. za potrebe jednog dokumentarca, engleski stručnjak za metalurgiju Robert Feder testiraće i pregledaće koplje zajedno sa još nekoliko stručnjaka. Njihov zaključak je bio šokantan – ispostavilo se da je koplje najverovatnije izrađeno u 7. veku. Ipak, za klin koji se nalazi na njegovom vrhu, a za koji se veruje da je u pitanju klin kojim je Hrist proboden na krstu i koji je tu stavio lično Konstantin Veliki, dokazano je da potiče iz prvog veka naše ere, tj. iz vremena kada je Bogočovek postradao.

- Advertisement -