Digitalizacija i automatizacija oblikuju konkurentnost srpske privrede i pritiskaju na brže usvajanje novih tehnologija. Srbija ubrzava modernizaciju industrijskih pogona, ali tempo rasta i dalje se razlikuje po sektorima. Pitanje nije da li tehnologija donosi promene, već koliko brzo privredni subjekti mogu da je usvoje i pretvore u veću produktivnost – a odgovor zavisi od ekonomskog konteksta i strukturnih prepreka.
Ekonomski kontekst: digitalizacija i konkurentnost
Globalna privredna scena sve više nagrađuje one koji mogu brzo da proizvedu više, uz niže troškove i stabilniji kvalitet. U takvom okruženju tradicionalni proizvodni pristupi gube trku. Srpske kompanije suočene su sa izazovom da modernizuju opremu i procese, jer konkurencija iz regiona i šire Evrope već koristi prednosti automatizovanih sistema.
Digitalne tehnologije omogućavaju praćenje proizvodnje u realnom vremenu, smanjenje zastoja i brže reagovanje na probleme. Kompanije koje ulažu u senzore, softvere za upravljanje i povezane sisteme dobijaju uvid u svaki segment procesa.
Istovremeno, nedostatak investicija u tehnologiju vodi ka sporijoj proizvodnji i većim troškovima po jedinici proizvoda.
Fabrička automatizacija kao poluga produktivnosti – primer linija za punjenje i zatvaranje
Proizvodne linije u prehrambenoj, farmaceutskoj i hemijskoj industriji dugo su zavisile od manuelnog rada. Svaka flaša, tuba ili kesica prolazila je kroz ruke radnika koji su odmeravali, punili i zatvarali proizvode. Takav pristup nosi rizik ljudske greške, sporiji je i teže se prilagođava promenama zahteva.
Comas mašine mogu omogućiti precizno doziranje tečnosti ili praškastih materija, uz istovremeno zatvaranje ambalaže bez zastoja.
Ovakva oprema radi kontinuirano, uz minimalne intervencije operatera, što znači da fabrika može da proizvede više u istom vremenskom okviru.
Konkretno, linija koja ručno puni 500 jedinica na sat može, uz automatizaciju, dostići 3.000 ili više jedinica. To nije samo povećanje brzine – to je fundamentalna promena u kapacitetu plasiranja proizvoda i brzini reagovanja na tržišne zahteve.
Pored brzine, automatizovani sistemi donose i konzistentnost. Svaka jedinica proizvoda dobija identičnu količinu, što smanjuje broj reklamacija i povećava poverenje kupaca.
Uvođenje automatizovanih sistema zahteva početno ulaganje i obuku osoblja. Međutim, kompanije koje prihvate taj korak često mogu da očekuju povraćaj investicije kroz smanjene operativne troškove i povećan obim proizvodnje tokom nekoliko godina, iako vreme povrata varira.
Faktori i prepreke: veštine, infrastruktura i standardi
Tehnologija sama po sebi nije dovoljna. Da bi automatizacija zaista donela rezultate, potrebna je kvalifikovana radna snaga koja zna da upravlja novim sistemima. Srbija ima tradiciju tehničkog obrazovanja, ali obrazovni programi često ne prate brzinu tehnoloških promena.
Nedostaju specijalizovani kursevi za programiranje industrijskih kontrolera, održavanje senzorskih mreža i upravljanje podacima iz proizvodnje.
Infrastruktura takođe igra ključnu ulogu. Stabilno napajanje električnom energijom, brzi internet i logistička podrška su osnova za nesmetano funkcionisanje automatizovanih linija. U nekim delovima zemlje te pretpostavke još uvek nisu zadovoljene, što otežava širenje tehnoloških rešenja van velikih gradova.
Standardi kvaliteta i sertifikacije dodatno komplikuju sliku. Kompanije koje žele da izvoze moraju da ispune EU propise, što često znači dodatna ulaganja u opremu i procese. S druge strane, ti standardi podstiču modernizaciju i na duži rok podižu konkurentnost.
Postoji i pitanje pristupa kapitalu. Mnoge male i srednje kompanije nemaju sredstva za kupovinu nove opreme, a kreditni uslovi nisu uvek povoljni.
Mere politike i odgovori kompanija na širenje tehnoloških rešenja
Vlada Srbije pokrenula je nekoliko inicijativa za podsticanje digitalizacije privrede. Subvencije za nabavku opreme, poreske olakšice i programi obuke deo su tog paketa. Rezultati su vidljivi u određenim sektorima – pre svega u automobilskoj industriji i IT sektoru – ali ostali delovi privrede sporije usvajaju promene.
Kompanije koje su već integrisale automatizaciju često ističu da je ključni problem nedostatak stručnjaka koji mogu da implementiraju i održavaju sisteme. Zato neki privrednici organizuju interne programe obuke ili sarađuju sa tehničkim školama i fakultetima kako bi obezbedili kadar.
Još jedan odgovor dolazi iz saradnje sa inženjerskim firmama koje nude kompletan pristup – od projektovanja sistema, preko nabavke opreme, do puštanja u rad i održavanja. Takva rešenja „ključ u ruke“ smanjuju rizik za kompanije koje nemaju interno iskustvo u automatizaciji.
Istovremeno, postoje primeri gde investicije nisu donele očekivane rezultate. Razlozi su najčešće loša priprema, nedovoljna obuka osoblja ili izbor opreme koja ne odgovara stvarnim potrebama proizvodnje.
To naglašava važnost pažljivog planiranja i konsultacija sa stručnjacima pre donošenja odluke o investiciji. Na duži rok, uspeh zavisi od toga koliko brzo privredni subjekti mogu da se prilagode tehnološkim promenama i koliko će politika biti usklađena sa stvarnim potrebama industrije.
Bez takvog usklađivanja postoji rizik da tehnologija ostane ograničena na pojedinačne pogone umesto da postane široko rasprostranjen alat za rast.
Može li se zaista meriti doprinos tehnologije razvoju, ili to zavisi od toga koliko smo spremni da promenimo način proizvodnje i odnos prema radu?
