„Danas nije normalno da budeš normalan“

Branislav Bane Bjelica, pisac / „Danas nije normalno da budeš normalan“

Duži niz godina Branislav Bane Bjelica važi za jednog od najinteresantnijih srpskih pisaca neorealističke i urbane orijentacije. Romani „Zajedničko dvorište“, „Beogradsko čistilište“ i „Dete na stepenicama“ pisani su kao neka vrsta moderne verzije eks ju „Crnog talasa“, pomešane sa pankerskim radikalnim životnim stavom i pop kulturom. Pisac Momčilo Petrović ga čak proglašava za srpskog Džona Fantea, pisca koji je uticao na kompletnu scenu američke Bit generacije od Keruaka do Bukovskog. U tom kontekstu njegove recentne priče iz knjige „Beogradski gubitnik“ zaista imaju dokumentarnu snagu. Gde bi zaista sebe situirao u kontekstu moderne srpske književnosti?

• Teško da mogu da se složim s tobom da sam jedan od najboljih srpskih pisaca te neorealističke ili koje god druge orijentacije. Mislim da nisam. I skromno i neskromno to mislim. Za sebe, zaista, mislim da sam običan i normalan, i čovek i pisac, i fudbalski navijač, i tata, i šta god. U nekim sam granicama normalnosti i pristojnosti što se tiče svega. Dakle, ja mislim da sam pristojan, i pisac, i novinar, i navijač iz fotelje, i tata, i sve ostalo, ali da sam najbolji u bilo čemu od ovoga što sam nabrojao, to ne mislim. Ispao bih budala i ložana, kako to kažu ovi mlađi, da to mislim. Moja ćerka misli da sam najbolji tata na svetu, ali šta zna dete…Što se tiče tog „Crnog talasa“ s tim se slažem, jer na neki način pripadam tome, da sad ne objašnjavam zašto tako mislim. To se valjda vidi. Neki su kritičari, već posle druge knjige, rekli da sam nastavljač „Crnog talasa“, koji se praktično ugasio posle odlaska Najvećeg, posle odlaska Živojina Pavlovića. To za Džona Fantea mi prija. Da se ne lažemo. Kome ne bi prijalo da ga porede s tako značajnim piscem ili da kažu da ih moje pisanje podseća na lika koji je uticao na tako značajne pisce. Ne smem ni da pomislim da ja ne nekog tako nekako utičem! Na mlade pisce ili na mlade uopšte.A gde sam ja u modernoj srpskoj književnosti? Pa, tu negde. Ima me, pojavljujem se, mada ne volim da se pojavljujem. Deset godina se nigde nisam pojavljivao, a onda je izašao „Beogradski gubitnik“ i počeo sam da se pojavljujem u medijima. Da objašnjavam šta sam napisao i zašto sam napisao to što sam napisao. A meni to nema smisao! Ne umem da objašnjavam, a mislim i da pisac nema šta da objašnjava. Pisac je tu da piše, a nek objašnjavaju oni koji imaju tu potrebu. Ja nemam. Imam samo potrebu da pišem. Doduše, ne tako često, ali meni je jedan roman, ili jedna knjiga, na deset godina moja prava mera. Usput, pišem dnevnik duže od četrdeset godina, ali ga ne objavljujem, logično. Meni je bitno da pišem, bilo šta, jer to mi je najbolji lek i najbolja terapija da ostanem normalan. A danas nije normalno da budeš normalan, teško je da to postaneš i ostaneš i da takav opstaneš! I, još nešto što je, mislim, važno: „Beogradski gubitnik“ nema dokumentarnu snagu, kako ti kažeš, bar ga nisam s tom namerom pisao, ali su ga drugi rekli isto to što i ti: dokumentarno je delo. Okej, ako vi tako kažete. Mislim, drago mi je što tako mislite. Laska mi kao i ono za Džona Fantea. Hvala – kaže Bane Bjelica.

Priče iz „Beogradskog gubitnika“ imaju nekakv opor šarm. Često se radi o polusvetu, o ljudima sa margine kao što su Frizerka Ceca, Duško Ciganin ili Šone iz Rakovice. Tvrdi da je lako dolazio do njih.

• Do priča sam dolazio suviše lako – živeo sam, i živim, s takvim ljudima već pedeset godina. I nekako umem da te takve ljude stavim u priču, da ispričam priču o njima i da te priče budu zanimljive – dodaje on.

Godinama radi kao novinar u značajnim srpskim dnevnim novinama i portalima. Kaže da mu novinarsko iskustvo nije pomoglo u pisanju priča.

–  Za mene je novinarstvo jedno, a književnost nešto sasvim drugo. Jedina veza su slova. I pravopis, razume se. Čovek mora da bude pismen ako želi da se bavi pisanjem. Bar ja tako mislim. Da probam da objasnim (mada, rekao sam, nisam majstor objašnjavanja): novinarstvo nije mašta i nije izmišljanje i nije fantazija; novinarstvo su činjenice i sagovornici. U literaturi možeš i bez činjenica i bez sagovornika, a i možeš da maštaš i izmišljaš svoj svet i svoje junake, to je razlika. Meni je u ovom mom pisanju, pomenuo sam već, pomoglo to što pišem dnevnik četrdeset i kusur godina. Kao što neko trenira fubal decenijama, tako ja treniram pisanje decenijama – ističe Bane.

Ne nada se zasluženim književnim nagradama?

– Ne nadam se. Tako se zove moja prva knjiga. To je zbirka pesama. Promovisana je u čuvenoj automehaničarskoj radionici majstora Dragiše Krunića, onog po kom je napravljena uloga majstor Živote a koju je odigrao Zoran Radmilović. Dakle, ne nadam se književnim nagradama, jer ja nisam pisac za nagrade i nisam ničiji drugar, ničija simpatija i… što rekli KUD Idijoti, ja nisam ničiji heroj, ne, ničija budala. Ko će meni da da nagradu?! I zašto? Čiji sam ja? Ničiji. Te nagrade se, mislim, daju po nekom ključu, po nekim kombinacijama, ko je kome ortak, drug, kolega, meni to na to liči, tako se hrani sujeta, a ja sam što se toga tiče o-dav-no nahranjen. Sad samo čekam da budem sahranjen. Bez nagrada. Mada, naravno, ima i pošteno zasluženih nagrada, nije baš da sam ja skroz u pravu – kaže on.

Priča Saško sa Liona, možda najviše ima veze sa slavnom naslovnicom knjige „Beogradski gubitnik“, gde je statua Pobednika snimljena straga. Da li je i sam Beogradski pobednik možda gubitnik u ovim vremenima?

– O, da! Beogradski pobednik jeste gubitnik! Kao i svi Beograđani, u ovim vremenima. Ali, nema veze, Beograd će se izvući i bez Beograđana, onako sam od sebe, ali kad nas ne bude bilo, ima taj grad dovoljno duha da nadživi sve budale i sve njegove uništivače. A što se Saška sa Liona tiče, znam našta aludiraš. Za one koji nisu pročitali priču, reč je o mladom geju, maloj pederčini, kako ga nazivaju i otac i komšije, koji je nesnađen u ovom, u ovim vremenima, kako ti kažeš. Ali, zadnjica u koju gledamo na koricama knjige nije pederski fazon, više je gubitnički. Ušta mogu da gledaju gubitinici nego u dupe pobednika! – ističe Bjelica

Kao oštar kritičar svega što zaista ne valja, najčešće se služi ironijom i humorom pišući priče i romane.

– Bolje da sam oštar nego da sam tup! Jer ko je tup, taj je i glup. Nemam volju, ali imam želju da se nešto od mojih knjiga ekranizuje, što da ne, samo što se ja u to apsolutno ne razumem. Ostaje mi samo da želim i da se nadam da će neko pametniji, neko ko se bavim snimanjem filmova i tako toga da kaže: e, ne bi bilo loše da od ovog napravim film!

Koliko će dugo da čeka tvoj novi roman koji sam imao sreće da čitam u rukopisu.

– Taj roman, „Zovem se Adam Feliks“ odbila su dva izdavača. U stvari, jedan je odbio, drugi ga nije čitao, ali nema veze, dobio sam sjajnu priliku da se osećam kao Džek Keruak! I njemu su kultni roman „Na putu“ odbijali, mislim, deset i više godina. Kad je objavljen postao je kultni, a moj će, kada bude objavljen – možda čak i sledeće godine – postati – lud! Ja za sebe mislim da sam skroz normalan, a za taj roman mislim da je skroz lud. I treba da bude tako. Uostalom, i sami čitaoci će, uveren sam, videti da luđi roman odavno nije objavljen na srpskom jeziku. U stvarnom životu imamo isuviše ludila, ali ga nemamo u literaturi. E, zato će se pojaviti jedan Adam Feliks Srećković, ludak kakvog Srbija odavno nije imala – kaže na kraju Bane Bjelica.

Autor tekstas: Vladimir Đurić

- Advertisement -