Pandemija je promenila svet i život na planeti. I kad smo se ponadali da je kraj pandemiji i našim brigama pojavio se novi problem.
Uplašio nas je rat u Ukrajini i niko sa sigurnošću ne može da predvidi kakav će biti ishod i kakve ćemo posledice mi imati.
Ceo svet, pa i mi smo sa istim brigama i razmišljanima.
Naša država čini ogromne napore da se sačuva privreda i za sada se dosta dobro držimo.
A šta se dešava i kakva budućnost čeka srpski sport ?
I pre korone, tačnije u poslednjoj deceniji, uočljivo je da naši sportisti nisu na nivou gde smo naučili da budu.
Po neka medalja sa velikih takmičenja uglavnom u l tzv.“malim“sportovima (džudo, tekvondo, steljaštvo…) ne može da promeni sliku da više nismo lideri u kolektivnim sportovima koji su nam godinama donosili medalje i najveću radost.
Još je veća briga što nam je svake godine sve više dece sa krivom kičmom, ravnim tabanima i što su mnogi školarci oslobodjeni časova fizičkog vaspitanja.
Da apsurd bude još veći država nikad nije toliko novca uložila u sport kao u poslednjoj dekadi.
Svim reprezentativcima koji se pripremaju za velika takmičenja obezbedjeni su maksimalni uslovi, za osvojene medalje na vreme im se isplaćuju nagrade.
Izgradjeni su mnogi sportski tereni, hale i igrališta, renoviraju se školske sale, bazeni i atletske i biciklističke staze.
Ali, avaj. Dece je sve manje na igralištima i salama.
Podaci Svetske zdravstvene organizacije o zdravstvenom stanju naše nacije su krajnje zabrinjavajući, a prognoze još gore.
Šta treba da uradimo da stanje u srpskom sportu bude bolje ?
Znog čega su najbolji i najkvalitetniji ljudi na margini? Zašto su u ilegali oni koji su godinama vodili i rukovodili srpskim sportom?
Zbog čega srpski sport ne ume da iskoristi činjenicu da prvi čovek ove države voli i podržava sport?
Razgovarao sam sa više desetina ljudi koji su u prethodnim decenijama kreirali i bili na važnim funkcijama u srpskom sportu, a sada su samo nemi posmatrači, bez bilo kakvog uticaja na naš sport.
Njihov odgovor na pitanje zašto ih nema u sportu gotovo da je isti.
Ovi koji sada rukovode našim sportom, smatraju da su njihove ideje prevazidjenje i da im takvi ljudi nisu više potrebni.
Očigledno je da se naš sport nalazi na raskrsnici.
Slaba je vajda što država ne štedi na sportu, rezultati nisu adekvatni ulaganjima.
Ja godinama, posebno u vreme kada sam vodio sportsku televiziju koja je bila uticajna, zalagao sam se da srpski sport drugačije bude organizovan.
Naime, sasvim je jasno, a to su mi potvrdili i brojni bivši i sadašnji sportski poslenici sa kojima sam razgovarao, da Ministarstvo sporta, ovako organizovano, nema taj kapacitet da bude motor razvoja srpskog sporta.
Ljudi koji sede u tim kancelarijama nemaju dovoljno ni znanja ni iskustva da izrade strategiju sporta koji će pokriti sve kategorije i strukture sporta – školski, juniorski, omladinski, seniorski, amaterski, rekreativni, profesionalni, klupski, reprezentativni…
Moj predlog je bio da strategiju srpskog sporta treba da pripreme i u delo sprovodu najobrazovaniji i najstručniji kadrovi, a ne Ministarstvo sporta koje nema takve kadrove koji su neophodni za tako ozbiljan i odgovoran posao od koga zavisi zdravlje, ali i uspesi srpskog sporta.
Predlagao sam da se reorganizuje Sportski savez Srbije i da on bude taj zamajac koji ima i znanja i snage za tako važan zadatak.
Ubedjen sam da u Srbiji ima na stotine sjajnih stručnjaka koji su se dokazali radeći u klubovima i savezima i sasvim je jasno da uspeh pre svega zavisi od ljudi, koliko su kreativni, uporni i koliko znaju posao kojim se bave.
Poslednjih godinana ne možemo da se pohvalimo uspesima naših reprezentacija i klubova, ali imamo i primera koji pokazuju da dobra organizacija, sposoban i vešt menadžment, odgovarajuća kadrovska rešenja sa jasnom podelom poslova i odgovornošću zaposlenih, uprkos svim nedaćama i problemima, pre svega finansijskim, mogu da se prevazidju. Najbolji primer su kontinuirani rezultati i uspesi Tekvondo saveza Srbije i Fudbalskog kluba Crvena zvezda.
Dakle, moj predlog je da u Sporskom savezu Srbije budu najbolji, najkvalitetniji stručnjaci. Vrhunski menadžeri, ekonomisti, pravnici, pedagozi, siciolozi, istaknuti sportski radnici…
Oni bi bili zaduženi da sačine detaljan plan razvoja sporta na svim nivoima, uz prethodnu analizu postojećeg stanja u granskim savezima, sportskim društvima, klubovima, školama…
Treba da se utvrdi zašto domaći privrednici ne žele da sponzorišu naše klubove i reprezentacije.
Koji su razlozi da naši sportisti često izbegavaju da igraju za reprezentaciju Srbije, da li su nastavnici u školama dovoljno stručni da decu edukuju i da kod njih stvore naviku da se bave sportom, da li su motivisani za posao koji rade, koja je uloga medija na popularizaciji fizičke aktivnosti i domaćeg sporta.
Pohvalno je što se u poslednje vreme kladionice pojavljuju kao sponzori klubova i reprezentacija, ali bi bilo mnogo korisnije da se ta oblast uredi zakonom i da se jasno zna koje su obaveze priredjivača kladioničarskih igara prema domaćem sportu.
Odavno sam predlagao da država uvede „kladioničarski dinar“ odnosno da su kladionice dužne da od svakog uplaćenog tiketa jedan dinar izdvajaju za školski sport.
Pošto je zadatak Olimpiskog komiteta jasno definisan, u takvoj novoj organizaciji ključno mesto u srpskom sportu pripalo bi Sportskom savezu Srbije, dok bi Ministarstvo sporta imalo zadatak da na osnovu planova i analiza Sportskog saveza, obezbedi sredstva i vršilo bi nadzor kako se ona troše i realizuju.
Sada je uloga Sportskog saveza Srbije krajnje minimizirana i on je kao „protočni bojler“ koji služi da novac koji dobija od Ministarstva prosledi savezima i klubovima.
Za svaku pohvalu je odluka Vlade Srbije da se sportskim klubovima pomogne sa 1,1 milijardu dinara, ali sam siguran da bi taj novac bio funkcionalnije iskorišćen da je prethodno izvršena detaljna analiza kome i zbog čega će taj novac biti dodeljen. Koliko mi je poznato ideja da se pomogne klubovima potekla je od predsednika države, a ne od resornog ministra.
Da bismo od naših sportista i ubuduće očekivali da budu naši najbolji ambasadori, da nam u školama sva deca rade fiskulturu, da sve vrvi od klinaca i salama, na bazenima, u školskim dvorištima i da medju njima tražimo buduće reprezentativce, potrebno je da odaberemo put koji će nas dovesti do tog cilja.
Bilo bi zanimljivo da čujemo šta o stanju u srpskom sportu misle ljudi koji su ga, svako na svoj način, zadužili i koji put treba izabrati da bi svakom detetu omogućili da se bavi sportom, a da bi naši sportisti bili na mestu koje im je decenijama pripadalo.
Kako o srpskom sportu razmišljaju, kako je on organizovan i kako ga treba unaprediti trebalo bi pitati one koji su to godinama uspešno radili, ali i oni koji su sada na važnim funkcijama: Nenad Lalović, Snežana Samardžić, Vladimir Cvetković, Dragan Kićanović, Aleksandar Boričić, Bratislav Djordjević, Žarko Zečević, Božidar Maljković, Dragan Djilas, Dragan Atanasov, Rajko Baltić, Tomislav Karadžić, Milan Tomić, Dane Korica, Aleksandar Šoštar, Dragan Džajić, Zoran Avramović, Dragoslav Ražnatović, Veljko Aleksić, Dragan Životić, Predrag Danilović, Radmilo Armenulić, Višeslav Krsmanović, Akeksandar Popović, Milan Obućina, Svetozar Mijailović, Nebojša Čović, Zoran Bingulac, Vladimir Koprivica, Zoran Ćirković, Vuk Rašović, Milun Delić, Vladimir Stanković, Nenad Borovčanin, Dragoljub Kočović, Ivan Ćurković, Stanka Pejović, Dragana Belojević, Svetlana Kitić, Zoran Mićović, Veselin Jevrosimović, Dušan Maravić, Dragan Jović, Božidar Djurković, Zvezdan Terzić, Zoran Gajić, Slobodan Branković, Zoran Laković, Vlade Divac, Zoran Radović …
Autor: Dragiša Kovačević
