Milutin Petrović: Osamdesetih sam verovao da ću sa Hugom Pratom pisati scenario  

Film Milutina Petrovića “Nečista krv” jedan je od onih koji su obeležili 2021 godinu. Kao reditelj i kantautor Petrović je godinama prisutan na našoj kulturnoj sceni, a njegovo ime se nalazi u značajnim filmskim enciklopedijama.

Pitali smo ga kako se desilo to da svoj prvi visokobudžetni film snimi relativno kasno, s obzirom da je karijeru započeo početkom osamdesetih.

Jedna je stvar šta čovek misli da mu je talenat i šta hoće da radi, a druga stvar je šta može da radi. U svetu filma je to posebno važno, jer kad reditelj dođe u fazu da kaže „može mi se“ znači da ima produkcijske uslove da napravi pravi film. Meni se sa filmom „Nečista krv“ desilo da sam zakoračio u to “može mi se” da napravim takav film, sa svojih šezdeset godina. Kada smo mi imali trideset i pet godina, moglo je da se desi da snimimo dobar film i da on obeleži to vreme.

Moj film “Zemlja istine, ljubavi i slobode” iz 2000 godine, bio je urađen u maniru “Dogme” Lars Fon Trira. Mislio sam tada da će takav film biti uzor za stotine mladih reditelja da krenu da snimaju slične, medjutim niko to nije uradio.

Sledeći “Dogma” film sam ponovo snimio ja 2005. godine i zvao se “Jug jugoistok” sa Sonjom Savić u glavnoj ulozi. Za svoj prvi film dobio sam veliku nagradu na internacionalnom festivalu u Manhajmu. Moram da kažem da se najveći broj nagrada u svetu filmu dobija iz političkih razloga. U Evropi se novac za filmove dodeljuje iz fondova kojima rukovode politički interesi, na manje ili više transtapentan demokratski način. Moj film je dobio nagradu zbog toga što je to bio prvi film iz ove sredine koji se pojavio posle 5 oktobra, kada smo mi bili pozitivna vest na CNNu. Mislio sam tada da sam dobio nagrade zato što su ljudi razumeli vorholovštinu u tom filmu, godarovako makavejevske primese, međutim to je bila moja zabluda. Kasnije sam shvatio da sam nagradu dobio samo zato što je taj film reprezentovao prevratničku Srbiju posle Slobodana Miloševića. Što se tiče filma “Jug jugoistok” on je potpuno prošao ispod radara, neprimećen. Napravio sam ga za Sonju Savić jednu od najvećih glumica koju smo imali na ovim prostorima. Međutim, evo baš skoro me je zvala jedna teoretičarka filma kojoj je upravo “Jug jugozapad” važan segment njenog doktorata. To znači da vredne stvari uvek nađu svoje mesto.

Idući film koji sam uradio bio je dečiji “Agi i Ema”. Kada je završen film i trebalo da bude promovisan, producent ga je iz meni nepoznatih razloga prosto sakrio – kaže Milutin Petrović.

Foto: Promo

Generacija “novog talasa” kojoj na izvestan način pripada i Milutin Petrović, prosto je bila sasečena od početka devedesetih.

Naša generacija je na žalost tridesetak godina živela u sredini gde su se dešavali ratovi, inflacije, sankcije, život na rubu egzistencije. Najbolje godine naših života zapravo su bile u stalnoj bici da se preživi. Kreativni potencijal koji smo imali osamdesetih kada smo zajedno radili projekat “Telefomanija”, kada sam režirao emisije “Hit meseca” ili “Popovanje”, prosto je bilo nemoguće razviti u vreme rapada bivše Jugoslavije. Dešavao se tih godina strahoviti salto mortale celog društva.

Mi smo kao kreativci plutali na splavu na kom su bili umetnici pout Huga Prata, Miliusa, Volter Hila, a realnost je bila potpuno protiv nas. Sa svojih dvadeset i pet godina, osećali smo se da smo tu, u sred umetničkih tokova čitavog modernog sveta, u vreme novog talasa posebno. Ja sam tada verovao da ću sa Hugom Pratom raditi neki scenario. A onda je taj splav na kom smo bili krenuo da tone. Prosto bila je to sudbina naše generacije – kaže Milutin.

Foto: Promo

Uspešno je radio i u pozorištu, kao i na televiziji za koju je režirao serije poput “Dome slatki dome” i “Plaško Hrabrović uzvraća udarac”

Ovo je sredina u kojoj se uspeh ne prašta. Ja sam 1992. godine uradio predstavu “Trinidad” u Bitef teatru koja je bila veliki hit. Tada sam uveo video projekcije na sceni, živi bend, glumce sa mikrofonima, to su kasnije počeli da koriste mnogi reditelji. Posle uspeha te predstave, nikada me niko nije pozvao u nijedno pozorište da ponudi neku novu saradnju.

Ipak, zadovoljan sam šta se dešava sa filmom “Nečista krv”. Film je dobio puno nagrada, imao visoku gledanost, serija je prošla još bolje, Akademska zajednica prepoznaje važnost mojih radova. Ja imam referencu u srpskom izdanju “Istorije umetnosti” Jensena, a bilo je perioda kada sam zbog svojih ubedjenja jeo samo paštetu i hleb – dodaje on.

Foto: Promo

Veliki trag Milutin Petrović je ostavio i u muzici. Osamdesetih je bio u bendu “Heroji”, potom je snimio nekoliko bluz albuma kao “sing songwriter” pod imenom Mylutin, napravio je album u “Amerikana” stilu sa bendom “El Dorado”.

Kada smo sa našim bendom “Heroji” snimili album “88”, napravili smo koncert u SKCu i sala je bila dupke puna. Čak su mnogi ostali i napolju. Potom smo radili scenarije za filmove. Jedan od tih bio je projekat “Also Sprach Fića” koji smo pisali zajedno sa Nebojšom Pajkićem. Tada je on ušao u proizvodnju u tadašnjem “Avala filmu”, trebalo je da ga snimim. Ja zbog tog filma nisam učestvovao u omnibusu “Tako je propao rokenrol”. Ovi iz Avala filma su smatrali da sam u tom trenutku suviše veliki za studentski omnibus film. Pre par godina pojavio se film “Vejnov svet”, superiorna komedija, koja je imala neverovatnu sličnost sa projektom “Tako je govorio Fića”. Eto da smo tada živeli u Americi, mi bi svakako još tada nastavili svoje karijere radeći filmove koje želimo. Ovako se “Avala film” neshvatljivo brzo ugasio kao producentska kuća.

Početkom devedesetih je trebalo da radim igrani film “Politikin zabavnik”, ali se opet sticajem čudnih okolnosti sve raspalo. Tih devedesetih godina ja sam se zaista osećao sluđeno. Da nema muzike, mislim da bih odavno umro. Meni je muzika veoma važna stvar u životu. Bukvalno kao neka psihoaktivna supstanca koja me podiže u životu. U muzici se uživa u svakom trenutku, od momenta kada stvaraš pesmu pa do njenog izvođenja pred publikom. Postoji ta famozna Kula pesama i iz nekog razloga ja tamo imam neki ulaz. Nikad nisam planirao da se bavim muzikom, ali kad god uzmem gitaru meni dođe pesma.

U svetu postoji segregacija što se tiče umetnika, klasifikuje se po sistemu, ovi su crnci, oni dobro sviraju bluz. Mislim da je to poglešno. Meni Čak Beri nije američki umetnik ili crnac, on je meni prosto ikona Čak Beri. Često sam objašnjavao da je stvar sa mojim pesmama, kao da na ulici često srećeš čoveka koji ti pritrči i pokloni ti divnu kristalnu čašu. Kad sakupiš pedesetak takvih čaša, imaš zaista vrednu kolekciju i sa vremenom samo još više razumeš njihovu pravu vrednost – kaže Milutin na kraju razgovora.

(Autor: Vladimir Đurić Đura)

- Advertisement -