Crna svadba često se pominje u kontekstu kulta mrtvih kod Vlaha, kao jedan od “jezivih” običaja koji se mogu susresti u Srbiji, a etnolog Aleksandar Repedžić objasnio je o čemu se tu zapravo radi i kako cela ceremonija izgleda.
U podcastu Život na srpskom, etnolog Repedžić je govorio o kultu mrtvih i pogrešnoj slici koju srpska javnost ima o vlaškoj kulturi, a prisetio se i svog iskustva sa „crnom svadbom“, običajem po kojem se devojka „udaje“ za pokojnika.
„Ja sam svoj terenski rad i započeo sa crnom svadbom. Velika je tuga, jako je teško kada se izgubi sin jedinac, ili unuk, pogotovo u punoj mladosti, u punoj snazi. Upravo to se desilo 2003. godine, kada je nastradao dečko iz Ranovca, išao je na Gitarijadu u Zaječaru u napravili su pauzu na Borskom jezeru, a on nije znao da pliva i utopio se“, priseća se Repedžić, a prenosi N1.
Crna svadba organizovana je nakon neobičnog sna njegove bake.
„Ona je sanjala da je on našao ženu na onom svetu, ali da mora da bude oženjen i na ovom svetu kako bi mogao tamo da nastavi život sa njom. Zato je trebalo da prihvati neko da mu bude nevesta tih godinu dana i to je prihvatila njegova najbolja drugarica. Ona tih godinu dana nije smela da ima seksualne odnose, da ima dečka, da se zaljubi… Nakon godinu dana dešava se raskidanje crne svadbe, kad ona može da nastavi sa svojim životom“, objašnjava Repedžić.
„Crna svadba“ u nekim momentima liči na pravu, „samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje“, naveo je Repedžić na svom blogu Etnolog, gde je objavio i fotografije s ovog događaja.
„Oni se obuku i okite kao svatovi. Povorka kreće do centra sela, trubi se, ide muzika, ali svi plaču. Onda se dolazi do groblja, do mesta gde je sahranjen, tu se lomi barjak. Nakon toga sledi klasična pomana, ali samo uz muziku. Igra se poslednje kolo, koje se ne igra kao klasično kolo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, već upravo u pravcu kazaljke na satu. I taj trenutak je za mene bio jako i težak i bolan, jer svi plaču, a igraju. Mladi su tu ljudi bili, mojih godina, sa njegovim slikama, i vesela je muzika, a prevelika tuga. Poenta je da se njemu obezbedi sve ono što nije imao, čak i svadba“, podvukao je Repedžić.
Od tada se, kaže, nije susretao s ovim običajem. Smeta mu što ga mediji opisuju kao „bizaran, najjeziviji, bolestan“, što se opisuju „delovi crne svadbe koji ne postoje, da se igra oko kovčega, da majka predvodi kolo oko kovčega mrtvog tela, samim tim čini se velika nepravda prema jednom delu stanovništva naše zemlje koji neguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirali su jedu kulturu jedan narod, a da toga možda nisu ni svesni“, naveo je etnolog.
