Slobodanu Joviću uručena Nagrada „Meša Selimović”

Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi, mi ih oživljavamo svojim prisustvom i sećanjem, rekao je dobitnik.

Nagrada „Meša Selimović” kompanije „Novosti” juče je svečano uručena pesniku Slobodanu Joviću za poetsku zbirku „Brza pošta” (u izdanju Srpske književne zadruge i Narodne biblioteke „Stevan Raičković”), na Kosančićevom vencu u Beogradu, na mestu gde je u nacističkom bombardovanju uništena Narodna biblioteka. O knjizi su govorili profesor Radivoje Mikić i književni kritičar Šefket Krcić, odabrane stihove čitala je Nataša Lasica, a dobitnik je, zahvalivši se na uglednom priznanju, zatim primetio:

– Avioni koji su šestog aprila 1941. godine leteli iznad Beograda nisu zaprašivali komarce, iako takav tretman mog naroda ne prestaje ni do današnjih dana. Zato su bombe koje su sagorele rukopise bile pucanj u pamćenje, ali ono nije ugaslo i mi ga, između ostalog oživljavamo, slaveći reč i slovesnost. Naš odgovor na pucanj su oči uzdignute k nebesima i štit načinjen od korica knjiga. Neke od tih knjiga napisao je Meša Selimović. Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi, mi ih oživljavamo svojim prisustvom i sećanjem… Zato ovo mesto nije rupa, ni ruševina, već hram u kome se zbiva vaskrsnuće reči, kako je pisao Viktor Šklovski, koje je toliko stvarnije ukoliko pišemo bliže lestvici koju su postavili naši uzori, a Meša je jedan od njih…

Dobitnik nagrade je zatim dodao da želi naivno da veruje da „svaki vredan stih danas napisan pomalo iskupljuje neku ovde sagorelu stranicu rukopisa, knjige, dokumenta.

– Među brojnom građom uništenom ovde u bombardovanju 1941. godine je i zbirka od 1.500 mapa i karata iz naše prošlosti. Zato se i sabiramo ovde da bismo pronašli kartu i putokaz u vremenu i orijentisali se u moru pogrešnih, zbunjujućih i dezorijentišućih znakova i simbola – naglasio je Slobodan Jović, dodajući i to da je Meša Selimović, kao borac Majevičkog partizanskog odreda, krstario zasigurno i njegovim užim zavičajem.

– Pobeda u oružanoj borbi donela mu je nesreću i razočaranje, a pobeda nad samim sobom smirenje i smisao kojim nas i danas utopljavaju njegovi tekstovi – rekao je.

Po rečima profesora Radivoja Mikića, Jović nam pokazuje da je njegov pesnički svet građen kao naoko jednostavna, a, u suštini, vrlo složena vizija čovekovog kretanja po svetu.

– I svetu modernog apsurda čiju sliku srećemo u pesmi „Savremeni čovjek”, ali i u svetu u kome, kao u pesmi „Rupa II”, najobičnije oštećenje na krovu kuće postaje ili „ponor kroz koji ćemo potonuti” ili otvor „kroz koji ćemo uzletjeti” u nebo. I to nam pokazuje još nešto uistinu važno – pesnička imaginacija nije samo rodno mesto svake vizije, ona je i dragoceni instrument koji ukida mogućnost samo jednog viđenja stvari i pojava. Pesnička imaginacija Slobodana Jovića nas uvodi u jedan svet u kome nam se nudi mogućnost da i sami zadrhtimo pred slikama postojanja, pred raznolikošću oblika u kojima nam se ukazuje sveto, tačnije rečeno ono što je bilo i na samom početku i što je i danas vrhunac našeg postojanja. Zbog te moći se i klanjamo pesnicima – istakao je Mikić.

Kritičar Šefket Krcić primetio je da Jovićeva iskrena poetska reč predstavlja simboličku iskru traženja smisla i utehe u osmišljavanju vlastitog trnovitog puta egzistencije prema sebi i prema drugom.

– Zato se pesnik Jović savršeno epski bori svojim stihovima na ovom trnovitom putu, izgrađujući svoju originalnu poetsku poziciju, u kojoj se nazire san o večnom bitisanju, bez okretanja za sobom. Moderne tehnologije i alati su doneli jedno brzo vreme (pretočeno u stihove „Brze pošte”), gde poetski subjekt na poetskom maratonu pokazuje brzinu i dostupnost na mnogim meridijanima, i u tom smislu pesnik nas uvodi u svet poetske imaginacije, tražeći štit, kako bi na tom putu večnosti bio zaštićen – zapazio je Krcić.

- Advertisement -