U Četvrtu nedelju Velikog posta, kada Crkva slavi spomen Prepodobnog Jovana Lestvičnika, jednog od najvećih učitelja monaštva, osveštan je obnovljeni konak Dohija.
Konaci Dohija i Igumenarija obuhvaćeni su poslednjom fazom obnove izgorelog dela manastira. Stradali su u razornom požaru 2004. godine.
Dohija je građena krajem 13. i početkom 14. veka, kao i u 17. veku. Konak je pre požara imao pet etaža i u njemu se nalazila manastirska pekara, zatim skladišta hrane (po grčkoj reči za magacin hrane ovaj objekat je i dobio ime Dohija) i monaške kelije.
-
- Izgled konaka Dohija na Hilandaru pre požara
-
- Izgled konaka Dohija na Hilandaru tokom požara
Osnovna namena rekonstruisanog konaka je smeštaj monaha i broji 14 monaških kelija. Predviđena je i kelija za boravak lekara tokom redovnih dežurstava u manastiru – kelija za bolesnike (monahe ili poklonike) sa lakšim zdravstvenim tegobama, kao i posebna kelija za smeštaj gostiju sa invaliditetom u prizemlju.
U donjoj zoni Dohije nalazi se vešernica za pranje posteljine monaha i gostiju, kao i ostava za potrebe ambulante (smeštaj medicinske opreme i lekova).
Podrumski deo još uvek nije u potpunosti završen. Plan je da se u narednom periodu ovde uredi izložbeni prostor sa postavkom predmeta koji nisu izloženi u Riznici.
Iguman Metodije je, besedeći za trpezom, zablagodario hilandarskoj Igumaniji Bogorodici Trojeručici i svim hilandarskim Svetim ktitorima: Simeonu, Savi, kralju Milutinu i drugima, kao i danas slavljenom Prep. Jovanu Lestvičniku, zbog njihovog molitvenog pokrova nad Hilandarom i poduhvatom Obnove od požara. Posebno je istakao da se Hilandar ne obnavlja sredstvima iz programa Evropske unije, već su srpski narod i država Srbija, od početka Obnove njeni najveći donatori.
-
- Obnova konaka Dohija na Hilandaru
-
- Osveštanje obnovljenog konaka Dohija na Hilandaru MILUTIN
U osmovekovnoj hilandarskoj istoriji, i naše pokolenje imalo je priliku da potvrdi činjenicu da je Hilandar najveća srpska svetinja. Tu priliku smo i iskoristili. Zahvalio je majstorima i inženjerima koji su najzaslužniji za sve što je do sada urađeno (neki od njih su se u međuvremenu upokojili i bratstvo ih pominje u molitvama). Takođe, istakao je i nemerljivu ulogu Zadužbine Svetog manastira Hilandara.
„Naša duhovna obaveza je da ih uvek pominjemo u našim molitvama, kao i sve one koji su na razne načine pomagali: putem novčanih priloga, donacijama u građevinskom materijalu ili slanjem majstora, koji su obavljali različite poslove u okviru Obnove. Bilo je raznih donatora – onih imućnih, koji su bili u mogućnosti da daruju veće svote, ali moramo da pomenemo i one naše bake, koje bi u kesici, po nekome od poklonika, poslale uz par čarapa 200-500 dinara i pisamce, drhtavom rukom ispisano, u kome se obraćaju ‘hilandarskoj braći’ uz traženje oproštaja, jer ‘grešna baka ta i ta’ nije u mogućnosti da na bolji način pomogne obnovu izgorelih konaka”.
„Narodna izreka kaže da se u manastiru poslovi nikad ne završavaju. Ostao je još jedan konak, od onih koji su izgoreli 2004. godine, a čija se obnova uskoro završava, ali ispred nas su još neki ozbiljni i zahtevni građevinski poduhvati.
Obnavljajući Hilandar, da duhovno i sebe obnavljamo, pa kao što se radujemo kada se useljavamo u nove kelije, tako da nas Gospod udostoji večne radosti i naselja u Nebeskim stanovima”.
Slava Bogu!
