„Nezavršeni poslovi“: Kako nerešene situacije iz prošlosti sabotiraju našu sadašnjost

Da li ste se ikada zapitali zašto naizgled bezazlena primedba partnera ili kolege izazove u vama nesrazmerno snažnu emocionalnu reakciju? Da li primećujete da ponavljate iste obrasce u odnosima, birajući ljude koji u vama bude identičan osećaj frustracije ili razočaranja? Ili se, možda, jednostavno osećate „zaglavljeno“, sa hroničnim nedostatkom energije, iako za to ne postoji jasan, neposredan razlog?

U domenu Geštalt psihoterapije, jedan od centralnih koncepata koji nudi objašnjenje za ove fenomene jesu „nezavršeni poslovi“ (unfinished business).

Ovaj termin se ne odnosi prosto na loša sećanja ili žaljenje za prošlošću. On opisuje niz neprocesuiranih emocionalnih iskustava, neizraženih osećanja i neispunjenih potreba koje, iako potiču iz prošlosti, nisu u njoj i ostale. Umesto toga, one ostaju psihološki aktivne, konstantno zahtevajući našu pažnju i trošeći ogromnu količinu mentalne energije u sadašnjem trenutku.

Šta su tačno „Nezavršeni poslovi“?

Ljudski um teži celovitosti i zatvaranju. U Geštalt teoriji, svaki naš doživljaj, svaka interakcija i svaka potreba teži da formira „geštalt“ – kompletnu, smislenu celinu. Kada je potreba zadovoljena (npr. osećamo tugu, isplačemo se, dobijemo utehu), geštalt se zatvara i mi možemo da nastavimo dalje. „Nezavršen posao“ nastaje kada je taj proces formiranja i zatvaranja geštalta naglo prekinut.

Ovo se dešava kada emocija nije smela biti izražena, kada potreba nije prepoznata ili je bila osuđena. Zamislite dete koje je ljuto na roditelja, ali mu je rečeno: „Ne smeš da budeš ljut, to je ružno“. Dete potiskuje ljutnju da bi zadržalo ljubav i sigurnost. Ta ljutnja ne nestaje; ona postaje „nezavršen posao“. Slični primeri uključuju neizraženu tugu za preminulom osobom, gde je proces tugovanja bio blokiran imperativom „moraš biti jak za druge“. To može biti i potisnuti bes ili ogorčenost prema osobi koja nas je povredila, ali kojoj nikada nismo smeli da se suprotstavimo. Ponekad su u pitanju i suptilnije stvari, poput neizgovorenog „izvini“, „hvala ti“ ili „volim te„, ili duboka, neostvarena potreba za priznanjem ili prihvatanjem od strane roditelja, koja nikada nije zadovoljena.

Psihološki, ova prekinuta iskustva funkcionišu po principu „Zeigarnik efekta“ (nazvanog po psihologu Blumi Zeigarnik): naš mozak mnogo intenzivnije pamti nedovršene zadatke nego one koje smo kompletirali. Nezatvoreni emocionalni geštalti funkcionišu na isti način – oni ostaju u „radnoj memoriji“ psihe, stalno tražeći način da se dovrše.

Kako prepoznati „Nezavršene poslove“?

Energija koja je „zarobljena“ u ovim nedovršenim situacijama nije pasivna. Ona aktivno sabotira našu sadašnjost. Prepoznavanje manifestacija je prvi korak ka oslobađanju.

Najočigledniji simptom su takozvane emocionalne „mine“ ili prekomerne reakcije. Na primer, na poslu ste, i vaš šef vam uputi blagu kritiku na neutralan način. Umesto da je prihvatite kao informaciju, vi osećate talas intenzivnog besa, stida ili panike, kao da je vaša celokupna vrednost dovedena u pitanje. Vrlo je verovatno da situacija nije problem. Problem je što je šefova kritika „nagazila“ na nezavršeni posao – na primer, na duboko ukorenjeni osećaj neadekvatnosti usađen od strane previše kritičnog roditelja. Vaša reakcija nije usmerena na šefa, već na roditelja, projektovanog na sadašnju situaciju.

Osim ovih eksplozivnih reakcija, nezavršeni poslovi se manifestuju kroz kompulsivno ponavljanje obrazaca. Psiha ima tendenciju da rekreira nerešene situacije u nadi da će ovog puta ishod biti drugačiji. Osoba koja je imala emocionalno distanciranog roditelja može nesvesno ulaziti u partnerske odnose isključivo sa emocionalno nedostupnim osobama. To nije mazohizam, to je nesvesni pokušaj da se „popravi“ originalna situacija i da se od nedostupne figure konačno dobije ljubav koja je izostala. Nažalost, ovo najčešće vodi samo ka ponovnom povređivanju.

Foto: Pexels

Dalje, kada je velika količina naše psihološke energije vezana za prošlost, ostaje nam vrlo malo „goriva“ za sadašnjost. Ovo se često manifestuje kao hronična, lebdeća anksioznost bez jasnog uzroka, ili kao dubok osećaj dosade, apatije i „zaglavljenosti“. Osoba ne može da pokrene nove projekte ili da oseti entuzijazam, jer je njen kapacitet za kontakt sa sadašnjošću okupiran nerešenim dramama iz prošlosti.

Najzad, pošto geštalt terapija ne razdvaja um i telo, manifestacije su često i telesne. Neizražene emocije moraju negde da odu. Potisnuti bes može postati hronična tenzija u vilici ili ramenima, neisplakana tuga se može manifestovati kao „knedla“ u grlu, a hronični strah može dovesti do digestivnih problema. Telo postaje pozornica na kojoj se odigravaju nezavršeni poslovi.

Zašto prošlost ne ostaje u prošlosti?

Osnovni pokretač svakog organizma, pa i ljudske psihe, jeste težnja ka homeostazi (ravnoteži) i celovitosti. Nezavršen posao predstavlja narušavanje te ravnoteže. To je „rupa“ u našem psihološkom tkivu koja traži da bude popunjena.

Psiha ne razume linearno vreme. Za nju, emocionalno nabijena, a neprocesuirana situacija od pre dvadeset godina dešava se sada, svaki put kada je okidač aktivira.

Energija se krade na dva fundamentalna nivoa. S jedne strane, potreban je ogroman napor da se ova bolna osećanja svesno potiskuju i zadrže van svesnog uma. Istovremeno, psiha troši energiju pokušavajući da „provuče“ taj sadržaj u svest kroz snove, ponavljajuće obrasce ili prekomerne reakcije, u stalnom pokušaju da reši problem.

Metaforički, to je kao da na svom kompjuteru u pozadini konstantno vrtite izuzetno zahtevan, zastareo softverski program. Nije ni čudo što se sve ostale, sadašnje aplikacije (posao, odnosi, kreativnost) učitavaju sporo ili se „zamrzavaju“.

Terapijski pristup „Nezavršenim poslovima“

Dobra vest je da nezavršeni poslovi nisu doživotna kazna. Upravo ovde leži odgovor na pitanje kako vam psihoterapeut može pomoći – geštalt terapija nudi direktan i efikasan put za njihovo zatvaranje.

Proces uvek počinje podizanjem svesnosti o tome šta se dešava „sada i ovde“. Terapeut ne postavlja analitičko pitanje „Zašto se to desilo?“, već: „Šta primećuješ u svom telu sada dok pričaš o svojoj majci?“. Ovo vraća problem iz apstraktne prošlosti u konkretan sadašnji doživljaj, gde se jedino i može rešiti.

Kada je svesnost uspostavljena, terapeut stvara bezbedan prostor za kontakt sa prekinutom emocijom. Klijent se ohrabruje da oseti tu emociju, bilo da je to ljutnja, tuga ili strah – u punoj snazi, u bezbednom okruženju, bez osude.

Za ovo se često koriste specifične iskustvene tehnike, među kojima je najpoznatija „Prazna stolica“. Kroz ovaj moćan dijalog, klijent dobija priliku da imaginarnoj, ali psihološki veoma stvarnoj, figuri iz prošlosti kaže sve ono što nikada nije mogao, da izrazi potisnuta osećanja i konačno dođe do tačke razumevanja ili oproštaja.

Foto: Pexels

Krajnji cilj je klijent „vari“ staro iskustvo, uzima iz njega učenje koje mu je potrebno, i integriše ga kao deo svoje životne priče, ali ne više kao njenog dominantnog pokretača. „Petlja“ se zatvara.

Oslobađanje energije za sadašnji trenutak

„Nezavršeni poslovi“ su poput teških sidra koja nas drže vezanim za prošlost, sprečavajući nas da plovimo slobodno u sadašnjosti. Oni kradu našu energiju, boje naše percepcije i diktiraju naše izbore.

Suočavanje sa njima kroz terapijski proces nije ponovno proživljavanje traume, to je naprotiv, akt oslobođenja. Radeći na zatvaranju ovih starih „geštalta“, mi ne menjamo prošlost, ali radikalno menjamo svoj odnos prema njoj.

Kada se energija, koja je decenijama bila zarobljena u održavanju starih bitaka, konačno oslobodi, ona postaje dostupna za ono što je jedino važno: za autentičan kontakt sa sobom i drugima, za kreativnost, radost i život u punoći sadašnjeg trenutka.

- Advertisement -