„Ja ne postojim u Hrvatskoj“: Lordan Zafranović o novom filmu „Zlatni rez 42“, Jasenovcu…
Ivan B.
Objavljeno 29/06/2026
Nakon više od četrdeset godina čekanja, proslavljeni reditelj Lordan Zafranović privodi kraju svoj životni projekat – igrani film o deci Kozare i užasima logora Jasenovac, pod naslovom „Zlatni rez 42“. U emotivnom i dubokom razgovoru za emisiju „Oko“ na RTS-u, autor kultne „Okupacije u 26 slika“ objasnio je zašto je ovaj film morao biti snimljen upravo sada i zbog čega odbija bilo kakve kompromise sa istinom, trajanjem trake ili estetikom užasa.
Zafranović se prisetio svojih početaka i trenutka kada je, kao mlad autor školovan na prestižnoj praškoj FAMU, prvi put kročio u prostore nekadašnjeg logora Jasenovac tokom snimanja dokumentarnog filma. Taj susret zauvek je promenio njegov stvaralački put.
„Došao sam do tog logora, ušli smo u te prostore i doživeli smo zaista užasan šok koji jednostavno nije izlazio sedam-osam dana. Često kažem da je ekipa u kombiju, koja se vraćala u Zagreb, pevala operske arije da bi izbacili iz sebe taj užas. Jednostavno je bilo nepodnošljivo. Za mene je bilo nepodnošljivo da sam čovek, jer su to ljudi napravili. Jednostavno sam se lično zasramio“, priznao je Zafranović.
Upravo iz tog stida rodila se potreba da se filmom analizira zlo. Put je vodio preko „Okupacije u 26 slika“, „Pada Italije“ i „Večernjih zvona“, da bi se krug zatvorio scenariom koji je krajem osamdesetih godina napisao sa Arsenom Diklićem. Rat devedesetih je prekinuo taj proces, ali ideja je ostala živa.
Reditelj, koji decenijama živi u Pragu i čiji je status u Hrvatskoj, kako sam kaže, decenijama „prećutkivan“, u Beogradu je pronašao utočište i sredstva za rad na ovom filmu.
„Ja sam izašao iz Jugoslavije i vratio sam se tamo gde sam bio. Ta nostalgija mene negde drži, ali i jezik, i ova komunikacija. Mi smo napravljeni od jezika, ne samo komunikacije, nego jednostavno svega – to znači kultura, ponašanje, humor, sve je to od čega smo sačinjeni. Ovde sam našao likove koji liče meni i mogu iz ovog korena da vadim sve ono što umetnost treba“, objašnjava on svoju vezu sa Beogradom.
Na pitanje o svom statusu u Hrvatskoj, Zafranović je bio direktan: „Mene prećutkuju već 30 i nešto godina. Ja ne postojim u Hrvatskoj. Napravljena je rampa i nema ulaska. Nekoliko puta sam slao izvanredne scenarije na fondove, međutim, tu nije bilo šanse da mi daju pare.
Zafranović naglašava da „Zlatni rez 42“ nije samo istorijska drama, već film o savremenim strahovima i opasnostima koje i danas vrebaju.
„Ovo su savremeni filmovi, to su savremeni problemi, savremene mržnje, savremene opasnosti i savremeni strahovi. Apsolutno mislim da je opasnost od Jasenovca savremena. Ti mladi ljudi koji dižu ruku u znak ustaškog pozdrava, njih 500 koliko ih je bilo na Tompsonovom koncertu, oni nemaju pojma šta je Jasenovac. Nemaju pojma šta je taj pozdrav i šta je iza tog pozdrava nastajalo“, upozorava reditelj.
On smatra da je njegova misija da kroz umetnost „skine ustašku košulju“ sa sopstvenog naroda.
„Ja ne mogu kleknuti pred taj jasenovački spomenik i tražiti oprost, nego mogu samo sa alatima koje ja znam, a to je film, skinuti tu ustašku košulju sa sebe. To je zlo, ne možeš sa zlom da živiš. Nema kompromisa s tim, jer to su strahovi da se to ne ponovi. Čovek je čovek, on ima sve elemente zla u sebi i ako ga isprovociraš, on će da krene“, kaže Zafranović.
Poseban osvrt u razgovoru bio je na glumačku podelu, naročito na ulogu Mikija Manojlovića koji tumači lik Vukašina iz Klepaca, starca koji u trenutku mučeničke smrti izgovara čuvenu rečenicu: „Samo ti, sine, radi svoj posao.“
Zafranović objašnjava specifičnost filmskog izraza u prikazivanju unutrašnjeg sveta: „To je jedna filmska gluma koja nema veze sa teatrom. Kamera beleži sve, ona beleži i ono što ti ne možeš ni shvatiti. Kamera je uhvatila taj jedan trzaj putovanja te duše prema licu i prema pokretu. Miki je to studirao i napravio izuzetno dobro, on je zaista igrao iznutra.“
Interesantan je podatak da je Zafranovićev film „Okupacija u 26 slika“ svojevremeno bio na korak od nominacije za Oskara, ali je uslov bio da se skrati čuvena scena u autobusu. Reditelj je to odbio. Sličan stav ima i danas prema trajanju „Zlatnog reza 42“.
„Ja sam bio vrlo mlad čovek i mislio sam da imam vremena za Oskara. Nismo dali da se to skrati. Skraćene verzije su za komercijalne svrhe, a ovaj film nije komercijalan. Ovaj film je više od filma, ja ga zovem sveti film. Ako izdrži, izdržaće onaj ko dođe da ga gleda. Treba mu dati prostor da izađe u svet i da diše“, zaključio je Zafranović.
Film „Zlatni rez 42“ (Zlatni rez 42 – Djeca Kozare) biće premijerno prikazan na predstojećem FEST-u, a Zafranović poručuje da je film sada „dete koje se rodilo i koje će samo pronaći svoj put“, bez obzira na sve otpore koji ga mogu dočekati.
(Teleraf.rs/izvor: Emisija „Magazin Oko“, RTS)
