Izložba “TOK” Stefanie Veljković biće otvorena od 11. do 23. jula u Galeriji Doma omladine Beograda
Izložba „Tok“ predstavlja seriju frotaža koji su proizvod šireg interesovanja i višegodišnjeg istraživanja umetnice na temu kose i samog rasta. Izložba u prvi plan stavlja lična iskustva kao osnovu stvaralaštva, u kojem umetnica konceptualizacijom i apstrahovanjem činjenica istražuje tragove i kontinuitet kroz nadovezivanje crteža i osvajanje prostora.
Tehnika frotaža nalazi svoju primenu u radu kao model otiska vremena. Zarobljeni trenuci kretanja kao tragovi neprestane promene koja je jedina konstanta. Frotaži trakastih materijala su samostalni entiteteti, spontani, nepravilni ritmovi, kompozicije i repeticije. Umetnik je neposredni posmatrač, prepoznaje, odabira i beleži dešavanja. Igra uloga, pitanje pozicija u kojoj ,,Ja nisam stvaralac, već svedok i uživalac“. Kvareći sterilno čistu belinu papira kako linijom ili površinom, tako i prljavim, oznojenim rukama ili otiscima kolena umetnica postaje svesna svog prisustva i kontemplativnog čina.
„Veština ovladavanja životom temeljni je uslov svih daljih istraživanja, bilo da je to sad slikarstvo, plastika, tragedija ili muzika. Snažno preispitivanje spostvenih težnji kao umetnika zapravo me nije osokolilo; ne znam zašto uprkos tome još gajim nadu. Možda u saznanju da u temelju moje bespoštedne samokritike leži još malo duhovnog rasta. Osnovni cilj sada nije da se naslikaju rano sazrele stvari već da se bude čovek, odnosno da se to postane.“ (Paul Kle, Zapisi o umetnosti, Beograd, Esotheria, 1998. str. 143)
Neminovno je težak zadatak, da se osvesti i objasni lična poetika i rad, koliko i sam životni razvoj kao postupak odrastanja, traženja pozicija i nekakav put ka mudrosti i spokoju. Ovaj tekst je pokušaj da se definiše taj proces kretanja kako u likovnom tako i u emotivnom smislu, uz osvrt na ranije radove kao korene sadašnjih. Serija radova sa temom rasta i kosom kao medijumom predstavlja interesovanje i istraživanje umetnice koje je započelo pre desetak godina i još uvek traje.
Crteži kose su postali gotovo apstraktni, jer više nije važno kako će crtež na kraju izgledati već sam proces nastajanja, kao ispitivanje lične istrajnosti i fenomena linije sa svim njegovim materijalnim i duhovnim mogućnostima i nemogućnostima. To dovodi do tačke najintimnijeg, odnosa sa izborom da se bude umetnik.
Trenutno razmišljanje je vezano za putanje, tokove, korake. Lična iskustva se nameću i većinom bivaju osnova radova Stefanie Veljković, koja se strahujući pita „Koga je briga za to?“. Čini se da je spas u konceptualizaciji i apstrahovanju činjenica istražujući tragove i kontinuitet kroz nadovezivanje crteža i osvajanje prostora.
Tehnika frotaža nalazi svoju primenu u radu kao model otiska vremena. Zarobljeni trenuci kretanja kao tragovi neprestane promene koja je jedina konstanta.
Frotaži trakastih materijala su samostalni entiteteti, spontani, nepravilni ritmovi, kompozicije i repeticije. Umetnik je neposredni posmatrač, prepoznaje, odabira i beleži dešavanja. Igra uloga, pitanje pozicija u kojoj „Ja nisam stvaralac, već svedok i uživalac“.
Kvareći sterilno čistu belinu papira kako linijom ili površinom, tako i prljavim, oznojenim rukama ili otiscima kolena umetnica postaje svesna svog prisustva i kontemplativnog čina.
Stefania Veljković
lj.z.
