Od 26. avgusta do 7. septembra 2025. // Galerija Doma omladine Beograda
Kroz projekat „Druga strana priče“ autorka Anđela Amidžić istražuje način na koji se oblikuju naši unutrašnji svetovi. Poleđina veza, poput nesvesnog, nosi apstrahovane simbole i priča priču koja na prvi pogled može delovati nedokučivo, ali nas poziva da zavirimo dublje. Autorka postavlja pitanje kako nesvesno komunicira sa svesnim, kroz slike i motive koje prepoznajemo. I šta nam oni govore o nama samima? Kroz spoj veza i bajki – arhetipskih tehnika i narativa – Anđela Amidžić nastoji da savremenim jezikom oživi tradiciju, omogućavajući dijalog između potisnutih unutrašnjih slojeva i narativa koje gradimo i delimo sa drugima.
Izložba „Druga strana priče“ Anđele Amidžić ima za cilj preispitivanje granica savremenog i tradicionalnog pristupa umetnosti. Tehnikom veza na platnu, autorka sugeriše na odnos vidljivog i prezentacije dela „sa druge strane”, ostavljajući posmatraču da ih tumači kroz svojevrsnu autorefleksiju. Kompozicije na radovima ukazuju na vezu između naše svesti i podsvesti. Ovakav vid sagledavanja nadopunjuje našu recepciju sveta, odnosno stvarnosti u koju može biti upisana fikcija.
Zamisao autorke je da kroz projekat referiše na Jungovu (Karl Gustav Jung) teoriju o svesti i podsvesti, odnosno o realnosti i snovima, koje istražuje putem likovnog iskaza. Ali u kojoj meri je važno tumačenje snova i koliku dominaciju podsvest ima nad našom svakodnevicom i umetničkom praksom?
Projekat „Druga strana priče” objedinjuje apstrakciju i transponovane elemente iz svakodnevnog života. Linija definiše prostor i daje tonalitet kompoziciji. Upravo je linearnost ono što radove čini poetičnim i estetičnim. Predstavljeni objekti su noumenon koji podstiče intuitivno sagledavanje kompozicije, stvarajući sopstveni doživljaj predstavljenog.
Vez kao umetničku disciplinu, sačinjava niz repeticija određenog pokreta u momentu njegovog nastanka. Ovakav čin ponavljanja predstavlja telesnu akciju vidljivu u tragovima, koja, kao takva, postaje razumljiva tek po završetku rada. Dakle, performativni čin, u ovom slučaju, nije sam po sebi medij, već uzrok dokumenta koji je nastajao na sasvim izvestan način, uslovljen unisonom akcijom ponavljanja pokreta tela. S tim u vezi, zaključujemo da je preispitivanje samog medija važno, zarad proširivanja granica između disciplina, odnosno discipline per se.
Sagledavanjem tradicionalne tehnike kroz Delezovo (Gilles Deleuze) tumačenje o razlici i ponavljanju, možemo da zaključimo da ponavljanje ima moć večitog kretanja, što znači da je to kretanje u stanju da pokrene Duh. Priroda stvarnog kretanja je ponavljanje koje „tka“ od jedne do neke druge tačke. U ovom slučaju ne smemo izostaviti ni Subjekt ponavljanja, odnosno telo koje to ponavljanje vrši (nema repeticije bez repetitora).
Ukoliko bismo radove posmatrali kroz psihoanalitičku prizmu, zaključili bismo da su proizvod suštinske energije stvaraoca, odnosno obrisi ličnih tendencija iskazanih kroz umetnost. Pozicionirajući sopstvenu podsvest kao polaznu tačku stvaralaštva, Anđela Amidžić nas suočava sa našom Senkom koja u sebe upisuje sva potisnuta iskustva, odnosno emocije i doživljaje. Razumevanjem poleđine rada, kao odraz frontalnog plana, zaključujemo da je naše posmatranje svojevrsno mirror-ovanje, odnosno ogledanje u sopstvenoj projekciji sebe. Zaključujemo da izložba za cilj ima instrospekciju kod posmatrača, a kao takva postaje polje za nova „čitanja” izloženih oblika.
Zamisao o „Drugoj strani priče“ je biološki upisana u naše ličnosti – ona oblikuje našu projekciju i doživljaje celine podeljene na fragmente. Upravo je celovitost svesnih i nesvesnih zbivanja na radovima metaforički prikaz psihe, kao krajnje instance promišljanja o kategorizaciji ovog umetničkog projekta. Predstave na radovima postaju obrisi naše svesti, odnosno asocijativne vrednosti, koje uvode u dalje promišljanje o ličnom doživljaju opaženog. Na taj način autorka postiže vezu između prezentacije sopstvenog Arhetipa i recepcije putem Arhetipa posmatrača – zbira svih naših individualnih kognitivnih i iskustvenih modela oblikovanja ličnosti i, na kraju, stvarnosti kao linearnosti koja nas okružuje.
(Jelena Pavićević, teoretičar umetnosti)
