Grad između redova — „Mostovi od tinte“ i savremena srpska književnost u Mađarskoj

U Kulturnom centru „Srpski venac“ održano je književno veče „Mostovi od tinte“, posvećeno temi grada u savremenoj srpskoj književnosti u Mađarskoj. Veče je okupilo pesnike, prozne pisce i ljubitelje pisane reči koji su kroz stih i prozu istraživali kako grad oblikuje identitet, kulturu i unutrašnji svet čoveka.

Tema ovogodišnjeg susreta — grad kao (i)storija urbanog — postala je više od književnog okvira, grad je bio ne samo motiv, već i glavni junak ove večeri. „Grad nije samo pozadina, već živo biće koje nas izaziva, posmatra i oblikuje“, poručili su organizatori Jovana Večić, Andrea Šuput Marković i Vladimir Marković, koji su zajedno osmislili i vodili program u dva dela – poetski i prozni – uz prateću mini izložbu grafika Zorana Meseldžije objavljenih u njegovoj zbirci “urbaNO”..

Poetski gradovi: urbani ritam u stihovima

Poetski deo večeri otvorio je Grga Olah stihovima koji mirišu na ulicu i nose ironiju čoveka koji voli grad čak i kad ga boli, a taj urbani ton nastavio je Milan Stepanov, oživljavajući u pesmi „Kad bi bivši Taban hteo“ davno iščezli Budim, grad koji više ne postoji, ali živi u sećanju. Sa istim osećajem granice između čoveka i prostora, Jovana Večić u „Apokalipsi“ prikazuje grad kao početak i kraj sveta, dok Radivoje Galić u pesmi „Ljubi i voli“ kroz egzistencijalistički krik priziva čovečnost usred betona, verujući da „čovek nije mrtav, čoveka jošte ima“.

Renato Vujaković i Dragana Meseldžija doneli su intimniju notu: on u pesmi „Paterson“ kao tihu urbanu molitvu o trenutku mira u buci, a ona u „Okovima od svile“ kao svedočanstvo o pripadnosti i usamljenosti u velikom gradu.

Slikovite vizije Zorana Meseldžije u pesmi „Bez boje“ odvele su publiku u podzemlje senki i prolaznosti, dok je Nenad Baranovski stihovima o golubovima iz SPENS-a pronašao tišinu kao oblik otpora. Poetsku vedrinu i smirenost uneo je Mitar Krkeljić, podsećajući da svako ima svoj trg, park i most koji ga čeka, a veče je zaokružila Violeta Cvetković pesmom „Pešta i ja“, u kojoj se granice između čoveka i grada brišu kao mostovi što spajaju dve obale Dunava.

Proza: grad kao svedok i lik

Drugi deo večeri, posvećen prozi, vodio je Vladimir Marković koji je u razgovoru sa Dragomirom Dujmovim napravio osvrt na njegovu knjigu “Bajske legende” kroz koju je on romansirano prikazao slavne Srbe poreklom iz ove varoši koja je nekad bila i deo Srpsko-mađarske republike Baranja-Baja.

Dragomir je publiku podsetio da je motiv grada duboko prisutan u njegovom stvaralaštvu, od romana „Jesejevo stablo“, gde se u središtu nalazi Odesa, do najnovijeg dela „U senci Budimskog Gerzeleza“ gde se on ponovo vraća Budimpešti.

On je pročitao odlomk o Tabanu i tako na tren oživeo taj stari srpski deo Budima, sa mirisom kože, starim ulicama i predanjima o Gelertovom brdu i Aliji Đerzelezu.

Petar Milošević, čiji je književni glas ostao duboko urezan u srpsku prozu u Mađarskoj, predstavljen je posthumno kroz analizu njegovih dela koju je pripremila i predstavila Jovana Večić, profesorka književnosti u Srpskoj školi „Nikola Tesla“. Ona je podsetila da Miloševićevi romani „London, Pomaz“ i „Mi že Sentandrejci“ istražuju raskorak između egzila i pripadnosti, kao i ideju da je grad uvek ogledalo u kojem čovek traži sebe.

Dragan Jakovljević, autor zbirki „Peštarenja“, „Tajne Pavlove ulice“ i „Kaldrma“, nije mogao prisustvovati zbog bolesti, ali je publici uputio pisane odgovore koje je pročitala njegova dugogodišnja saradnica i koleginica Dragana Meseldžija.

Dragan je svoj književni debi ostvario zbirkom „Peštarenja“, te nije slučajno da i njegov prvi prevod na mađarski nosi u naslovu Peštu — onaj isti grad koji je za njega postao i motiv i sudbina. U pisanom odgovoru koji je poslao organizatorima, Jakovljević je podsetio: „Prošlo je punih trideset godina otkad je u tadašnjim Srpskim narodnim novinama počela da, iz nedelje u nedelju, izlazi moja rubrika ‘Peštarenja’… Iz tih nastavaka nastala je i moja prva knjiga. Od tada do danas Budimpešta figurira u većini mojih dela, bilo kao glavna junakinja, bilo kao mesto dešavanja.

To smatram potpuno prirodnim, imajući u vidu da sam neku svoju životnu i stvaralačku zrelost doživeo upravo u ovom gradu.“ U nastavku, govoreći o romanu „Tajne Pavlove ulice“, Jakovljević dodaje da je upravo ta knjiga „vrhunac moje literarne opsednutosti Peštom“. „Radnja se u potpunosti odvija na ulicama ovog grada i dotiče delove istorije Jožefvaroša i njegovih znamenitih stanovnika, odnosno same Prater ulice, koja se u vreme pisca Ferenca Molnara i njegovih ‘Dečaka Pavlove ulice’ zvala upravo tako – Pal utca.“

Most od reči: publika kao sapisac

U završnici večeri, publika je pozvana da postane deo stvaranja zajedničke pesme o gradu. Na stolovima su ih čekali papiri sa početcima stihova: “Krovovi pričaju…”, “Dok hodam…”, “Sunce se probija…”, Prozori gledaju… „Svetla grada…“, „Tišina mi govori…“, „Miris hleba…“.. Svaki od prisutnih dopisao je svoju rečenicu, uspomenu ili sliku. Te fragmente su voditeljke sabrale u jedan tekst, koji je spontano prerastao u zajedničku pesmu.

Tako je nastala kolektivna lirska kompozicija — simbolički „most od reči“ koji je povezao sve prisutne. Pokazalo se da književnost nije samo individualni čin, već i čin zajedništva — kao što i grad, iako sačinjen od pojedinaca, živi tek u njihovim isprepletenim sudbinama i kolektivnom sećanju, u toj pesmi koraka i glasova što se kao niti prepliću ulicama.

Grad kao živo biće književnosti

„Mostovi od tinte“ pokazali su da savremena srpska književnost u Mađarskoj živi u dijalogu sa svojim gradovima: Budimpeštom, Bajom, Pečujom, Pomazom i Sentandrejom. I da ta književnost ima pun profil i širinu kada je reč o gradu kao motivu te da on figurira kao referentni okvir koji povezuje, i kao pozadinska sila koja izaziva ali i kao glavni junak koji proživljava.

Organizatori su se zahvalili Kulturnom centru „Srpski venac“, KUD-u „Zora“ i Srpskoj samoupravi u Budimpešti na podršci u realizaciji programa, najavivši nastavak ciklusa književnih večeri u 2026. Godini.

- Advertisement -