Iako Evropska centralna banka svakako želi da uvede digitalan novac, koji bi bio alternativa kriptovalutama, koje su već dugo u opticaju, digitalni evro to zapravo nikad neće biti, niti će mnogi, koji, već i danas plaćaju svojim mobilnim telefonima, uopšte znati da objasne u čemu je razlika.
„Jer, današnji novac zapravo svojim najvećim delom i jest digitalan: čak i pre računara se nikad nije štampao sav novac neke zemlje, nego se barem deo tek obračunavao u knjigama. Pritom se ne radi samo o trošku štampanja novca, mnogo je veći problem čuvanja svih tih silnih novčanica i kovanica i zato nikad nije toliko novca u opticaju koliko ga zapravo „ima“. Štampa se najviše dvadesetak odsto novca u opticaju, a i to u prvom redu zahvaljujući nacijama kao što je Nemačka, čiji se građani nikako ne mogu odviknuti „šuškanja“ papira u svojim novčanicima“, piše Deutsche Welle.
E-Evro zapravo neće biti kriptovaluta: Bitcoin i druge takve obračunske jedinice se hvale kako su „slobodne“ i kako im vrednost jedino određuje zakon ponude i potražnje. Drugim rečima, one su manje vredne nego školjke drevnih kultura ako ih niko ne traži i ne uzima kao platežno sredstvo, ali ako ih svi traže, vredniji su od zlata, i to je razlog tolike oscilacije njihove vrednosti.
Digitalni evro će, takođe, ostati „pravi“ novac, dakle odraz BDP-a čitave zone evra baš kao i novčanice evra, koje volimo da se nađu u našim novčanicima. Isto tako, nije predviđeno da ikad bude samo e-evra, nego će ostati oba oblika novca.
Ali, danas je sve više ljudi, kojima uopšte nije do papira: na blagajni je dovoljno tek prisloniti karticu, ili mobilni telefon i već je sve rešeno.U čemu je onda razlika između takvog plaćanja i „digitalnog novca“? Zapravo: nikakva, ali istovremeno i velika. Zbog toga je i ovaj probni projekt ECB-a ograničen samo na dve godine. „Nikakva“ zato, jer se i sada to plaćanje odvija digitalno, a „velika“, jer je tu pitanje: ko zapravo upravlja tim vašim računom?
Jurgen Šaf, koji u ECB učestvuje u ovom probnom projektu za stanicu ARD objašnjava: „Vi već možete plaćati digitalno i to građani uglavnom čine s takozvanim novcem poslovnih banaka, dakle novcem koji zapravo pripada banci. Ali, ako plaćate digitalnim evrom, moći ćete plaćati elektronski s nečim što je ravnopravno novcu“.
Upravo taj promet novca je itekako zanimljiv, ne samo komercijalnim bankama, nego i službama plaćanja internet kompanija, koji tako sakupljaju dragocene informacije o navikama potrošača. Banalno rečeno, s digitalnim evrom banke zapravo uopšte nisu potrebne, jer je u virtualnom svetu potpuno svejedno, gde se nalazi i gde se obračunava neka varijabla: to bi moglo biti i direktno u Evropskoj centralnoj banci.
Ali naravno da se bankama ne dopada ideja da ih se olako preskoči, tako da se barem u prvoj fazi želi ipak ostaviti komercijalnim bankama i promet e-evrom. Njihov argument je još jedan veliki problem: onaj ko „pokriva“ vaš račun na blagajni samoposluge mora dobro znati ko ste Vi i jeste li uopšte sposobni da platite taj račun. Pomisao da onda Evropska centralna banka raspolaže ličnim podacima svih korisnika e-evra, to je takva centralizacija podataka od kakve se zaštitnici potrošača bude obliveni hladnim znojem.
Kako dakle možda „preskočiti“ banke, ako korisnik tako želi, ali ipak zadržati primerenu dozu privatnosti? Može li se to uopšte izvesti? Zapravo nije novac, u smislu obračunske vrednosti, najveći problem digitalnog novca, nego problemi neke druge vrste.
