Trideset godina otkako je preminuo Hugo Prat, otac strip junaka Korta Maltezea

Hugo Prat, čuveni italijanski strip autor i ilustrator, tvorac legendarnog Korta Maltezea, preminuo je na današnji dan, 20. avgusta, 1995. godine.

Hugo Prat, zapravo Ugo, kako se njegovo ime izgovara na italijanskom, rođen je u Riminiju juna 1927, piše RTS.

Otac, Rolando Prat bio je francuskog, provansalskog i engleskog porekla, po ženskoj liniji i turskog. Majka je bila ćerka lokalnog pesnika Euđenija Dženera (1875-1947) koji je pisao na venetskom jeziku i bio neobična umetnička ličnost iz porodice venecijanskih zlatara Zeno Toledano, hristijanizovanih sefarda poreklom iz Toleda.

Pošto je oca izgubio u Africi, neobični deda bitno je uticao na oblikovanje mladog Huga, što je sasvim vidno iz Pratovih prikaza Venecije.

Foto: YT pscr ARTE

Imao je deset godina kada s porodicom odlazi u Etiopiju, koju su Italijani upravo bili osvojili. Šest godina provedenih u Istočnoj Africi ostavili su trajne posledice na potonjeg slavnog strip autora. Kako se vidi iz njegovih dela, zanavek je ostao zaljubljen u egzotiku tropskog pojasa, kolonijalnih prostora, južnih mora.

Otac je inače u Italijanskoj Istočnoj Africi, kako se ta kolonija zvanično zvala, boravio kao oficir partijske milicije. Poput dede Euđenija i otac Rolando bio je fašista, 1922. godine učesnik Musolinijevog Marša na Rim. I sam Hugo bio je od trinaeste godine pripadnik uniformisanog podmlatka partije.

Kada su Britanci, uz pomoć Belgijanaca iz Konga, snaga Slobodne Francuske, kao i samih Etiopljana osvojili dotadašnju Italijansku Istočnu Afriku i vratili Hajla Selasija na presto oslobođene Etiopije 1941. godine, Pratov otac se našao u zatočeništvu, u Diredavi, na istoku zemlje, nedaleko od Britanske Somalije, gde umire krajem naredne 1942. godine.

U organizaciji Crvenog krsta Hugo i njegova majka se vraćaju u ratom zahvaćenu Italiju 1943. godine. Uniformu je nosio još izvesno vreme. Pohađao je vojnu školu u Čita di Kastelu u Umbriji, da bi potom bio pripadnik formacija Italijanske socijalne republike (Musolinijeve) odakle se izbavio, ne bez rizika. Kao prevodilac, radio je 1945. godine za saveznike, u Veneciji.

Sa grupom prijatelja osniva časopis As pik, u kojem objavljuju stripove. Uspeh te publikacije odveo ga je u Argentinu 1947. godine, gde postaje profesionalni strip autor. Prvih poratnih i pedesetih godina Argentina je bila zemlja u poletu koja se, zbog izvoza hrane u vreme dok je veći deo sveta bio gladan, obogatila. U Buenos Ajresu radi za Editorial Abril, zatim za Editorial Frontera Hektora Osterhelda. Oblikuje prve svoje velike strip serijale, poput Narednika Kirka, Ernija Pajka.

Stekavši priznanja postaje i predavač u umetničkoj školi Escuela Panamericana de Arte, gde drži kurseve crtanja.

Veliki avanturista i sanjar, putovao je tih godina Latinskom Amerikom. Bio je u Patagoniji, Gvajani, na Karibima, u brazilskoj Amazoniji, Mato Grosu. Izvesno vreme je i boravio među amazonskim Indiosima, u prašumi. U Londonu je živeo godinu dana gde je stigao krajem 1959. Tu je radio za Flitvej seriju kratkih ratnih priča. Tog perioda se nerado sećao.

Pošto mu nije uspelo useljavanje u SAD, izvesno vreme je ponovo proveo u Latinskoj Americi, a onda se 1962. vraća u Italiju. Od 1965. živi u Veneciji, tačnije obližnjem Malamotu. Uglavnom je radio za Il Corriere dei Piccoli, i to strip adaptacije dela klasične dečje književnosti, kao Ostrvo sa blagom ili Oteti dečak Roberta Luisa Stivensona.

Iz sasvim ličnih razloga Stivenson mu je bio posebno drag. Otac mu je u Africi poklonio Stivensonovu knjigu uz poruku: „Otkrij svoje ostrvo s blagom“. Bile su to poslednje očeve reči kojih se sećao.

Na polju crteža, važan uzor bio mu je Milton Kanif, i to njegov serijal Teri i gusari svojevrsna dečja fascinacija koja ga nikada nije napustila. Kanif mu je uostalom bio uzor ne samo crtžem, nego kao kompletan autor, bio je istovremeno i scenarista i crtač svojih stripova.

Ključni moment bilo je upoznavanje sa Florencom Ivaldijem. Osećaj stabilnosti dobio je tek pošto je upoznavši Ivaldija, uspešnog preduzetnika iz Đenove, dobio sredstva za rad na Baladi o slanom moru objavljenoj 1967. godine priču kojom je stvoren Korto Malteze.

Bio je to zamišljeni strip junak, nešto sasvim novo u istoriji devete umetnosti. Slično njegovoj Ani iz džungle, i Balada o slanom moru je priča o stasavanju dvoje tinejdžera, koje je sticaj okolnosti smestio u divlju egzotiku. Anu je ovde zamenila Pandora, umesto Afrike ona je bila smeštena u prostranstva Pacifika.

Sa Ivaldijem stvara časopis Narednik Kirk, u čijem prvom broju se pojavila Balada. Prava Pratova inspiracija za ovu priču bila je zapravo Plava laguna irskog pisca Henrija De Vira Stokpula. Tada je radio i strip adaptacije romana Emilija Salgarija.

Pod utiskom nečeg sasvim novog u istoriji devete umetnosti, januara 1970. godine uredništvo francuskog Pif gadžeta predlaže mu serijal epizoda Korta Maltezea. S tim ciljem pokrenut je novi časopis Suivr, gde će biti objavljeni svi potonji Pratovi radovi na temu Korta, ukupno 21 epizoda, kao i Pustinjske škorpije.

Bilo je to nešto potpuno novo, avanturistički strip poetskog izraza, bez trunke mačizma, banalnosti, predvidivog. Usledila je globalna popularnost, ukoliko izuzmemo SAD, gde se neguje drugačija strip kultura.

Pariski Gran Pale (Grand Palais des Champs-Elysees) organizovao je veliku izložbu Pratovih radova 1986. godine. Bilo je to prvi put da u muzejskom prostoru tog ranga izlaže strip autor.

Poslednju priču Korta Maltezea, naslovljenu Mu na temu iščezlog kontinenta, odnosno drevnih predanja o njegovom postojanju, oblikovao je 1988. I tada je, iako je odavno osvojio slobodu i bio autoritet bez premca u oblasti kojom se bavio, osetio potrebu da zbog autentičnosti priče, obiđe daleka Uskršnja ostrva u istočnom Pacifiku.

U poslednjoj fazi živeo je na obali Ženevskog jezera, odabravši takoreći izolaciju, u biblioteci sa oko 20.000 knjiga. Prat inače nikada nije studirao, nije imao nikakve akademske ambicije, knjiga je takođe bila jedno od polja njegovog avanturizma duha. Njegovi radovi najbolja su svedočanstva da je bio čovek knjige.

Strip autor za kojeg je odavno rečeno da je preveden na sve jezike, odbacivao je odrednicu da je umetnik. Za sebe je govorio da je samo strip autor, „da je trgovac snovima, a da snovi uostalom i jesu pravi život“. Svoj crtež, a stvorio je više od 15.000 strip tabli, opisivao je kao ekspresionistički.

Po Pratovoj smrti, Velika loža Italije organizovala je više javnih konferencija o Pratu i njegovom Kortu Maltezeu. Isto tako, u Parizu je 2012. priređena izložba Pratovih stripova u Muzeju masonerije. Tada je obelodanjeno da su Pratov deda i otac bili slobodni zidari, kao i sam Hugo Prat. Slobodno zidarstvo bilo je uostalom, delom, tema pojedinih njegovih radova, poput Venecije, Vilinga ili Gauča.

Prema svedočenju bližnjih ustajao je rano, radio najviše izjutra, uz obavezan glasni džez, kojim je, između ostalog, budio ukućane. Za strip je tvrdio da je književno delo, nacrtana književnost. Kako se izrazio, parafrazirajući Koktoa „pišem svoj crtež i crtam svoje pisanje“.

- Advertisement -