Naši pobedili Hrvatsku u finalu sa 13:11
Nema ništa lepše i slađe kada trijumfujete, iako ste bili autsajder na nekom takmičenju.
To su uradili naši vaterpolisti. Oni jesu olimpijski šampioni, ali su u međuvremenu nosioci igre otišli i naši su već tri godine bez medalje na velikim takmičenjima.
Sve do Pariza su delovali kao korektna ekipa i dalje senci prošle generacije.
Selektor Stevanović je mirno radio, momci su marljivo trenirali i kada je bilo najpotrebnije bili su najbolji.
U finalu Olimpijskih igara u Francuskoj Srbija – Hrvatska 13:11.
U apsolutno fantastičnoj utakmici.
Srbija je od početka počela bolje. U prve dve četvrtine Srbi su imali maksimalnog igrača više pošto su dali sedam golova iz sedam takvih napada. Posle prve četvrtine bilo je 5:2.
Hrvatska je igrala nesigurno, nervozno i u grču tako da ne čudi da smo na odmor otišli sa 8:5. Slična se igralo i u trećoj četvrtini. Kako Bijač nije mogao ništa da odbrani, Tucak je uveo Popadića, ali ni to nije puno pomoglo. Filipović je branio sve što je trebalo, uz ogromnu pomoć saigrača i nakon treće četvrtine Srbija je imala 11:8.
Odmah na početku poslednje četvrtine Vrlić je smanjio na 11:9. Bijač je odbranio zicer, Hrvatska je imala napad za potpuni povratak u igru, ali je Burić slabo šutirao. Nekoliko minuta nije bilo golova da bi Srbija tri minute pre kraja preko Dedovića povela sa 12:9 i tu je priča bila gotova. Na kraju 13:11.
Ćuk je dao tri gola, Dedović 2. a po jedan Mandić, Strahinja i Viktor Rašović, Vico, Drašović i Ubović. Filipović je imao 11 odbrana.
Jerko Marinić Kragić je sa tri gola bio najefikasniji kod Hrvatske, Fatović i Harkov po 2, a po jedan Vrlić, Burić, Joković i Lončar.
Mislim da je ovo jedna od najemotivnijih medalja koju su naši sportisti osvojili u novijoj istoriji srpskog sporta. I to zlatna.
