Izgubljeno – zamenjeno… Izložba Jelene Vezmar u Domu omladine
Ljiljana Z.
Objavljeno 12/02/2024
Izložba slika pod nazivom „Izgubljeno – zamenjeno“ biće otvorena od 13. do 25. februara u Galeriji Doma omladine Beograda
Izložba za glavnu temu ima nestalnost ljudskih sećanja. U pokušaju da se sećanje po svaku cenu sačuva, Jelena Vezmar često, nekada i sasvim nesvesno, pribegava rekonstrukciji sećanja koristeći se izmišljenim segmentima koji čine logički smislenu celinu. Gradeći prizor u kojem se realistično prikazani objekti smenjuju sa pojednostavljenim, pikselizovanim i/ili neodređenim površinama, umetnica sačuvane delove sećanja uvezuje sa apstraktnim elementima i formama stvarajući celinu sa potencijalom višeslojnog iščitavanja.
„Izgubljeno – zamenjeno” naziv je izložbe Jelene Vezmar. Međutim, gledajući njene slike, u prvi mah, ništa ne deluje kao da nedostaje. Ceo format je osvojen kolažiranim poljima boje. Kako bismo razumeli o čemu je reč, potrebo je izvršiti mentalni eksperiment i ići obrnuto od procesa nastanka slike.
Na svakom od kolaža se vidi jedan jasno naslikan fotografski fragment čija veličina varira od platna do platna – on je polazište. Zamislićemo prazno platno sa jednim naslikanim fragmentom. Jasno je da je u pitanju usamljeni isečak realnosti kojem nedostaje ostatak. Dakle, ostatak je zaboravljen.
Vodeći se logikom konfabulacije, koja, prema rečima autorke „predstavlja proizvodnju ili stvaranje lažnih ili pogrešnih sećanja bez namere da se obmane”, nadomešćuju se nedostajući delovi. Oni nastaju razvijanjem potencijala početnog fragmenta, uspostavljajući novo estetsko jedinstvo predstave.
Dvosmerno ogledalo, Jelena Vezmar
Prema rečima Vasilija Kandinskog: „Nužnost stvara formu”[1]. Tako se i u slikarstvu Jelene Vezmar forma tvori iz likovnih elemenata inicijalnog predloška, simulirajući psihički proces domaštavanja nedostajućih delova. U slučaju misaone predstave radi se o konfabulaciji, dok se, u slučaju slike, radi o nastanku likovne forme koja oblikuje površinu platna. Cilj ovog procesa jeste razvoj atmosfere fotografije, koja ostaje najjasnije naslikana.
S obzirom da se konfabulacija naziva još i „poštenim laganjem”, autorka zaista biva poštena, dozvoljavajući nam da znamo šta je faktičko jezgro ovih „likovnih sećanja”. Sve dalje slikarske intervencije ostaju u širem stepenu razrade otkrivajući inicijalni predložak, osnovu oko koje se plete apstraktna potka. Zbog toga, Jelenino slikarstvo stoji između analitičkog pristupa slici i referencijalne apstrakcije.
Sećanje na zalazak, Jelena Vezmar
Analitički deo se ogleda jedino u tretmanu fotografskih predložaka tj. likovnih sećanja, dok se referencijalna apstrakcija bavi razvijanjem potencijalne „ideje predmeta”, zadržavajući se samo na krupnim kolorističkim masama. Prateći ovu logiku, nedostajući delovi bivaju nadomešćeni iskonstruisanim površinama fabrikujući novi „originalni” pejzaž.
S obzirom da ove slike, u svojoj likovnoj celovitosti, ne prikazuju nijedan konkretan predeo ili predmet, možemo se zapitati da li su one uopšte u domenu referencijalne apstrakcije. Čak bi se moglo reći da je u pitanju kontra-referencijalna apstrakcija koja ne uopštava početni prizor, već je uopštavanje nužnost praznine.
https://izprveruke.rs/nadezda-savremenici-sledbenici-u-cacak-2/
„Ideja predmeta”, prema rečima Pikasa, „ostavlja svoj neizbrisiv trag”[2] koji se u slikarstvu Jelene Vezmar razlaže iz početnog predloška. On tako biva potvrđen, ne samo tematski, već i kao likovno polazište slike. Njegov koloristički dijapazon često biva transponovan u kvadratnu mrežu srodnih tonskih i bojenih vrednosti koja „pikselizuje” delove slike.
Ponegde se među prigušenim nijansama pojavi i intenzivna, koloristički kontrasna intervencija, ali sve uvek ostaje rešeno u širokim poljima boje. Likovni elementi, kao i doslednost temi fotografskog predloška omogućavaju da se povuče jasna i krajnje očigledna paralela između autorkinog procesa slikanja i logično domišljenog narativa sećanja tokom konfabulacije.
Pejzaž kao tema prisutan je u svim izloženim radovima izuzev jednog, na kom je naslikana lobanja. Kombinacija melanholičnog raspoloženja slikanih predela sa lobanjom asocira na barokni motiv poznat pod latinskim nazivom „et in Arcadia ego”[3], referirajući na sveprisutnost smrti. Ovime se uvodi svojevrsni memento mori u stvaralaštvo Jelene Vezmar.
Jovan Đorđević
lj.z.
