Izložba “Trag sećanja“ Jovane Janković biće otvorena u Galeriji Doma omladine Beograda od 3. do 15. oktobra.
Izložba „Trag sećanja“ umetnice Jovane Janković kroz seriju skulptura od keramike bavi se istraživanjem i promišljanjem uzajamnog odnosa čoveka i njegovih sećanja. Izložba nas uvodi u intimni prostor autorkinog detinjstva istovremeno otvarajući mogućnost posetiocima za sopstveno putovanje kroz vreme. Jovana Janković nam govori o procesima učenja, sazrevanja i razvijanja, kroz koje se neprestano vraćamo na pojedine stanice naše prošlosti kako bi ih sagledali drugačije svaki put kada zauzmemo novu vremensku i razvojnu poziciju. Ovu postavku možemo poimati i kao potragu za nekim zalutalim ili davno izgubljenim delom sebe, jer smo u detinjstvu najbliži onom izvornom.
Ukoliko pođemo od teorije da čoveka čini skup njegovih sećanja, shvatićemo neprocenjivu važnost istih. Sećanja su konstrukt prošlosti posmatrane iz aktuelnog trenutka i menjaju se kako bi odgovarala našem sadašnjem identitetu. Vršeći selekciju događaja, svesno ili nesvesno biramo šta ćemo zapamtiti, a šta zaboraviti. Projekat ,,Trag sećanja” gradi jednu vrstu portala, prozora kroz koji možemo da vidimo prošlost. Ulaskom u galerijski prostor, podstaknuti smo da se vratimo u detinjstvo. Pred nama su fragmenti nečijeg života, sećanja, emocija. Oni su zaleđeni u jednom određenom trenutku, u izmaglici nekog prethodnog života kojem svedočimo. Da li su ta sećanja naša? Da li možemo da ih promenimo?
Postavka se sastoji od nekoliko zasebnih elemenata koji međusobno korespondiraju u prostoru i zajedno čine celinu. Radi se o prikazu dečjeg igrališta, smeštenog u drugačije okruženje, sa ciljem da rekonstruiše fragmente sećanja. Pred nama su emocije, predstavljene kroz objekte iščašene realnosti koje daju eho života. Taj život percipiramo kao neki prošli ili budući trenutak u kome možemo napraviti promenu. Prikazane depersonalizovane figure, ostale su zamrznute u nekom drugačijem vremenu, u jednom trenutku koji treba osvestiti. Kroz izložbu nas prate porcelanske igračke koje kao da posmatraju svaki naš korak. Između redova postavlja se pitanje: Ko je posmatrač, a ko je posmatran?
Radovi upućuju na to da bilo kom životnom periodu možemo pristupiti kao periodu odrastanja. Tada dobijamo nova saznanja, učimo, prevazilazimo, nadograđujemo se, napredujemo i rastemo u svakom smislu (emotivno, psihički, fizički). Galerijski prostor postaje sigurno mesto, a dela stvaraju nostalgičnu atmosferu koja poziva posmatrača da ih doživi, tumači i pronikne na svoj jedinstven način.
lj.z.
