Izložba „Duh prirode“ Aleksandre Vuksanović, Vanje Radojičić i Danice Krstić biće otvorena u Maloj galeriji ULUPUDS od 11. do 20. avgusta.
Vanja Radojičić, Danica Krstić i Aleksandra Vuksanović grade individualne poglede na temu pejzaža, uvode posmatrača na imaginarni put kroz prirodu sazdanu od prepoznatljivih elemenata, na znane i neznane puteljke kojima može dosegnuti zaboravljena sećanja na rosom nakvašenu zemlju, reski miris nadolazećih kišonosnih oblaka, trakasti dodir trave, pitomo šuštanje ustalasanog lišća ili nedosanjane snove…
Pejzaž u slikama Vanje Radojičić je „portretisan“ po sećanju, po kratim intospekcijskim bljeskovima kojima metodično i analitično pretače sopstvene emocije u njegovu strukturu, beležeći sve svetlosne pojave, smene jasno vidljivih i zasenčenih pojaseva, prostornost i dubinsko prostiranje planova, pri čemu ostaje distancirana prema konkretnom predmetu posmatranja. Iščitavanje spoljašnjih odlika motiva planinskih masiva, uspešno kadridranih i balansiranih svetlih i tamnih polja, kolorističkih i ahromatskih zona, kao i sugerisana faktografija formi stena ili biljnih formacija, u ovim radovima doprinosi karakteru pejzaža koji ne možemo imenovati, ali koji podseća na amalgam svih pejzaža kojima smo prolazili i trajno ih utiskivali u sećanja. Strujanjem poteza četkom i reskim špahtlom nanetih struktura, autorka postiže dinamiku kojom nas usmerava preko smirenih, zamagljenih polja ka monumentalnim planinskim vrhovima i nebu. Ona nudi viziju stvarnosti doživljene u putovanjima, kao posmatrač pred čijim se pogledom brzo smenjuju vizure pejzaža, a on, želeći da ih sve sačuva u trezoru svojih sećanja, pretapa u jedan koji iznova boji različitim emocijama.
Danica Krstić kroz ciklus slika predela zaodenutih u plave harmonije istražuje nevidljivu barijeru između svesti i podsvesti, između stvarnog pejzaža i pejzaža snova. Linearnim, isprepletanim, vijugavim nervaturama stvara oblike koji narastaju i talasanjem oblikuju poetičnu i nostalgičnu viziju imaginarnih, pastoralnih scena i snoviđenih pejzaža. Postupak slikanja je kontrolisan, potezi prate dinamiku unutrašnjeg doživljaja i poput niti tkaju kompaktnu površinu, bez ekspresivnih poteza, kapanja ili curenja, jer bi se uznemirenošću slikanog sloja poništila prvobitna, namerno crtački građena kompozicija. Delikatni preklopi lazuriranih, trakastih polja, umesto stroge geometrijske definisanosti
poprimaju poetični karakter umekšanog crteža, obogaćenog krivudanjem užih i širih plavih niti koje ističu van kompozicije, a koje su mestimično ozračene toplim žutim refleksima. Umetnica namerno prožima predeo i nebo, uspostavljajući jedinstvo elemenata u kojima se likovni kvalitet ne odnosi na karakteristike nekog određenog, konkretizovanog predela, ne donosi se konceptualni sud u odnosu na prepoznatljivost svih pojedinačnih segmenata, već se u metaforičnom, intimističkom i simboličkom dejstvu plave boje pledira na simbolizam nesvesnog.
Likovni iskaz Aleksandre Vuksanović formiran je kroz proživljavanje pastoralnih predela dotaknutih čovekovom rukom. Dosledno negujujući pejzaž zaselaka, rodnih, blago zatalasanih poljana, šumovitih i zasenjenih proplanaka ili čudnovatih formacija drveća, ona često uvodi vijugavi put u slike, vodeći njime posmatrača ka nepoznatom horizontu, punom iščekivanja i želja da se dosegne topla svetlost. Intimistički doživljaj je potenciran dominirajućom sivom gamom i toplim, bojenim akcentima koji bude prirodu difuznom, jutarnjom svetlošću ili je osvetljene zracima zalazećeg sunca odvode u tišinu. Izbegavajući iluzionističko rešavanje perspektive, slikarka trakastim prepletima livada, zatalasanih brda, drveća i mekanim nebeskim svodom uokviruje otvoreni plan slike i fokusira pažnju na stvari koje polako nestaju nagrižene zubom vremena – stazu kojom se više ne ide, staru pohabanu drvenu ogradu, zaboravljeni most ili samu prirodu koja iščezava pred civilizacijskim promenama… Višeslojnim prožimanjem lazurnih površina i uprošćenim masama, uz čvrste dodire svetlosti i mraka, Aleksandra čuva od zaborava idilične predele, a bleskove sećanja uokviruje u spomenar zaveštanja.
Vanja Radojičić, Danica Krstić i Aleksandra Vuksanović metodologiju umetničkog procesa zasnivaju na repeticiji motiva – pejzaža koji transformišu nadograđuji ga kroz različite varijacije i alternacije. Stvoreni ciklusi radova ne beleže stvarnu faktografiju prirode, već predstavljaju portrete pejzaža koji, sačuvani poput patiniranih listova almanaha, čuvaju emocije, misli i snove autorki, a nas pozivaju da ih odgonetamo i tumačimo.
Katarina Đorđević
lj.z.
Popularno sad
Svideće vam se
