Kako prepoznati i šta znači „gaslajting“ ili sluđivanje
Koliko ste puta čuli rečenice tipa „Previše dramiš, nije tako kako izgleda“, „Preosetljiv(a) si“, „Nikad ti to ne bih uradio“, „Nisam to rekla“, „Samo sam se šalio“, kojima neko pokušava da nam objasni da ne treba da verujemo svojim ušima i očima, već tuđem tumačenju stvarnosti. Ako je verovati američkom izdavaču rečnika Merijam-Vebster, koji je reč „gaslajting“ (sluđivanje) proglasio za reč godine, pretraživanje ovog pojma u 2022. godini poraslo je čak za 1.740% u odnosu na lane.
Reč originalno potiče iz pozorišne predstave „Gas lajt“ (Plinska svetlost) iz 1938. godine, u kojoj muž pokušava da izludi ženu, tako što prigušuje svetla u njihovoj kući, a zatim poriče da se svetlo promenilo kada mu žena na to ukaže, aludirajući da ona ima mentalne probleme. Vizuelni simbol njegove psihološke obmane je prigušena svetlost plinske lampe, tipične za Viktorijanski period.
I dok američki rečnik definiše „gaslajting“ kao „čin ili praksu grubog dovođenja nekoga u zabludu, posebno za sopstvenu korist“, u psihologiji ovaj termin označava postupak nekoga ko pokušava da manipuliše nama tako što nas ubeđuje u suprotno od onoga što mislimo i osećamo, kako bi nas naveo da posumnjamo u sopstveni doživljaj stvarnosti.
Cilj „gaslajtinga“ jeste potpuna trivijalizacija tuđih osećanja i identiteta, što dovodi do smanjenog osećanja vrednosti, anksioznosti, nesigurnosti i nezadovoljstva, a ponekad i do depresije. Procenjuje se da više od 43 miliona žena i više od 38 miliona muškaraca tokom života doživi ovu emotivnu manipulaciju.
– Ljudi nas „sluđuju“ iz različitih razloga i u različitim životnim kontekstima – u emotivnoj vezi, na poslu ili u prijateljskom odnosu, sa ciljem da nama manipulišu, odnosno kontrolišu naše misli, emocije i percepciju stvarnosti. Svaki put kada nekome kažemo „Ma, nije tako (strašno) kako izgleda“, mi zapravo negiramo značenje koje neki događaj ima za tu osobu, šaljući joj time poruku da su njena osećanja neadekvatna, a njeno tumačenje stvarnosti iskrivljeno. Neki nas „sluđuju“ jer ne razumeju da jedan isti događaj nema isto značenje za različite ljude i da jedna osoba može da ga doživi kao neprijatnost, a druga kao „tragediju“, a neki koriste „gaslajting“ kako bi nas psihološki „oslabili“ i nama upravljali. Pravljenje nekoga ludim je najskriveniji oblik emocionalnog zlostavljanja koji se istovremeno i najteže prepoznaje – to je verovatno i razlog zbog kojeg je pretraživanje njegovog značenja preko interneta i socijalnih mreža toliko poraslo – objašnjava psiholog i psihoterapeut Ana Vlajković.
Ona dodaje da gaslajting primenjuju i žene i muškarci, a među emotivnim zlostavljačima nema ni socioloških, ni kulturnih razlika.
– Prvi znak da ste postali žrtva „gaslajtinga“ jeste sumnja u svoja osećanja i zapitanost „da li sam ja zaista preosetljiv(a)“. Osoba potom počinje da sumnja u svoje rasuđivanje i plaši se da iskaže svoje mišljenje i emocije iz straha da je drugi ne bi kritikovali, i istovremeno ima osećaj kao da „hoda po jajima“ u blizini osobe koja je „sluđuje“, kako ne bi isprovocirala neku njenu reakciju, odnosno kritiku. Žrtva „gaslajtinga“ oseća da joj je oduzeta bilo kakva moć odlučivanja, jer počinilac često uspeva da ubedi okolinu kako je ona, zapravo, malo „nestabilna“. Iako su počinioci „gaslajtinga“ najčešće osobe sa narcisističnim, antisocijalnim i graničnim poremećajem ličnosti, oni su istovremeno i veoma umešni socijalni „kameleoni“ – njih u društvu najčešće smatraju za šarmantne osobe, što samo otežava poziciju žrtve, jer više ljudi veruje njemu, a ne njoj. Ponekad prođe dosta vremena pre nego što se osobe jave na psihoterapiju, jer one zaista počinju da se preispituju „da li su lude“ i strepe da im ni psihoterapeut neće poverovati – naglašava Ana Vlajković i dodaje da se emocionalno nasilje teško dokazuje, jer ne ostavlja vidljive modrice.
Iako se „gaslajting“ najčešće dešava u emocionalnom odnosu, nije redak slučaj ni da nas neko „sluđuje“ na poslu, ubeđujući nas da ga ne obavljamo kako bi trebalo ili u porodici, kada nas članovi ubeđuju da nismo adekvatni u nekoj „ulozi“, bilo da je to uloga roditelja, deteta, sestre ili brata.