Mnogi događaji iz Drugog svetskog rata po svojoj brutalnosti i nehumanosti danas izgledaju neverovatno. Jedan od takvih, prilično zaboravljenih zločina je i masovno ubistvo kućnih ljubimaca koje je 1939. godine naredila vlada Velike Britanije. Događaj je u istoriji ostao zapamćen kao „Britanski masakr kućnih ljubimaca“.
Šta se zapravo desilo?
U prvim mesecima 1939. godine Britanija je formirala krizni komitet koji je trebalo da pronađe rešenja za redistribuciju hrane, goriva i drugih namirnica u slučaju da se zemlja nađe u ratu.
Jednom kada je komitet počeo sa radom, na dnevnom redu su se, možda iznenađujuće, ali vrlo brzo našli – kućni ljubimci. Formirano je posebno telo koje je trebalo da se bavi isključivo pitanjem životinja u ratnom stanju ( National Air Raid Precautions Animals Committee), a logika čelnika ovog komiteta bila je sledeća: jednom kada se zarati i nastupi nestašica hrane, vlasnici kućnih ljubimaca imaće dva izbora – ili da sa svojim životinjama dele ionako nedovoljne količine hrane ili da ih puste da uginu od gladi.
A, ako je to već opcija, zašto da se ljubimaca ne reše odmah?!
I tako su po celoj Velikoj Britaniji osvanuli pamfleti sa naslovom “Saveti za vlasnike kućnih ljubimaca”. U njima se sugerisalo da je životinje neophodno izmestiti iz velikih gradova na sela, a letak se završavao rečenicom: “Ako ne možete da ih ostavite na staranje komšijama, najbolje što možete da učinite za njih je da ih uništite”, piše BBC.
Na papiru se nalazila i fotografija pištolja koji može da posluži za “humano uništavanje” kućnih ljubimaca, a ove preporuke su štampane u svim dnevnim listovima i objavljene na BBC-ju.
Masovna histerija
I tako, kada je rat objavljen 1939. godine vlasnici kuca i maca su preplavili veterinarske klinike zahtevajući da njihovi ljubimci budu eutanazirani.
Mnoga udruženja veterinara pokušavala su da stanu na put takvim radikalnim merama i odbijali su da ubijaju životinje, ali to nije moglo da zaustavi histeriju.
Situacija se samo pogoršala nakon prvog bombardovanja Londona 1940. godine.
„Ljudi su se uplašili od mogućnosti da bombardovanje potraje, a hrana nestane i shvatili su kao neprimereni “luksuz” da imaju ljubimca tokom ratnog stanja“, objašnjava Pip Dod, kustos Britanskog vojnog muzeja.
U novinama su čak počele da se pojavljuju i oproštajna pisma.
„U znak sećanja na Iolu, slatkog vernog prijatelja, kog smo uspavali 4. septembra 1939. godine kako bi bio spasen patnji tokom rata. Bio je to kratak, ali srećan život – 2 godine, 12 nedelja. Oprosti nam mali prijatelju“, pisalo je u „Tail-Vagger“ Magazinu.
Oni koji su se pobunili
Naravno, bilo je i onih koji su pokušali da spreče ovu masovnu histeriju. Formirani su mnogi prihvatni centri i “sigurne kuće” u kojima su volonteri brinuli o životinjama. Najpoznatija od njih – “Battersea Dogs and Cats Home”, tokom šest godina rata uspela je da prehrani i sačuva 145 hiljada pasa iako je imala samo četvoro zaposlenih.
„Mnogi ljudi su nas kontaktirali nakon izbijanja rata da traže od nas da eutanaziramo njihove kućne ljubimce – bilo zato što su krenuli u rat, bilo jer im je kuća bombarodvana, bilo jer više nisu mogli da priušte da ih drže. Mi smo sve savetovali da ne preduzimaju tako drastične mere, a naš tadašnji menadžer Edvard Hilitut je pisao ljudima moleći ih da ne žure“, kaže za BBC portparol organizacije „Battersea Dogs and Cats Home“.
Najpoznatija javna ličnost koja je ustala protiv ove surove prakse bila je vojvotkinja od Hamiltona, čuvena ljubiteljka mačaka. U prvim danima rata ona je iz Škotske dojurila u London kako bi dala izjavu za BBC.
„Hitno su potrebni domovi u unutrašnjosti za one pse i mačke koji bi inače morali da budu ostavljeni da umru od gladi ili budu ubijeni“, apelovala je vojvotkinja.
Ona je sama na svom imanju osnovala svratište za životinje i poslala svoje osoblje da spase kućne ljubimce iz istočnog dela Londona. Stotine i stotine životinja preživele su zahvaljujući njoj. Kažu da nikada ni od koga nije tražila pomoć. Jedino se izvinila komšijama koji su se žalili na lavež.
Naravno, bilo je i “običnih ljudi” koji nisu poslušali savete vlade. Sa svojim ljubimcima delili su hranu koju su imali, a bilo je slučajeva da su na pijacama kupovali konjsko meso za njih.
Ipak, statistika je bila neumoljiva
Ali vladin pamflet je posejao moćno seme. Ljudima je u suštini njihova država rekla da ubiju svoje ljubimce i – oni su to uradili.
Istoričarka Hilda Kin kaže da je to bio samo još jedan način da se označi da je rat počeo.
„To je bila jedna od stvari koje su ljudi morali da urade kada su stigle vesti o ratu – evakuisati decu, prekriti prozore, ubiti mačku“, smatra ona.
Jednom kada su prevazišli strah od bombi i nestašice hrane, mnogi vlasnici kućnih ljubimaca su zažalili zbog onoga što su uradili i krivili su vladu zbog histerije koju je izazvala.
Ipak, to nije moglo vratiti njuškice stradale zbog straha i histerije. Šteta je nepovratno bila napravljena. Procenjuje se da je samo u prvih nekoliko meseci od otpočinjanja rata širom Britanije ubijeno preko 750.000 ljubimaca.
Izvor: Istorijski zabavnik
