Zavod za intelektualnu svojinu je najstarija i najvažnija srpska institucija koja se bavi zaštitom prava intelektualne svojine. Osnovan je davne 1920. godine, ukazom Kralja Aleksandra I Karađorđevića i spada u jedan od starijih zavoda za intelektualnu svojinu u Evropi. Od tada do danas, Zavod za intelektualnu svojinu predstavlja centralnu instituciju ove zemlje koja se stara o zaštiti intelektualnih prava naših građana. Sve ono što je proizvod našeg kreativnog duha, bilo da se radi o pronalasku, žigu, industrijskom dizajnu ili oznaci geografskog porekla, možemo da zaštitimo u Zavodu za intelektualnu svojinu Srbije.
Zavod se stara i o autorskim pravima. Sistem kolektivnog ostvarivanja autorskog prava u Srbiji, naše kolektivne organizacije, njihov rad i njihove tarife koje naplaćuju svojim korisnicima, sve je to pod nadzorom Zavoda za intelektualnu svojinu. Nema boljeg doprinosa razvoju naše kulture, nema boljeg doprinosa boljem životu naših umetnika i pisaca, od stalnog i doslednog promovisanja kulture poštovanja njihovih autorskih prava. Stepen civilizovanosti jednog naroda meri se pored ostalog i po tome koliko poštujemo rad takvih ljudi. I to je jedna od stvari koja nas svrstava u red prosvećenih evropskih naroda. Navešću jedan primer. U toku 2024. godine, naše organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava iz godine u godinu ostvaruje povećanje svojih prihoda. To govori ne samo o njihovom radu, već i o spremnosti srpskih korisnika (kablovskih operatora, televizija, restorana, trgovinskih radnji, itd.) da uredno izvršavaju svoje obaveze prema našim autorima i nosiocima srodnih prava.
Sistem intelektualne svojine u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, počiva u osnovi na dva stuba: dobrom pravnom okviru i dobrim institucijama u koje su sposobne da te propise zaista i sprovedu u život. Institucije „imaju imena i prezimena“, njih čine ljudi sa njihovim sposobnostima, obrazovanjem, radnim navikama, moralom i ličnim integritetom. Da bi imali dobar pravosudni sistem, potrebne su nam dobre sudije. Da bi Zavod kvalitetno štitio patente i žigove, potrebni su dobri službenici. Ni jednostavnije definicije, ni teže ostvarljivosti. Preduslov za sve to je, kao i uvek, znanje, do kojeg se nikada ne stiže ni lako ni brzo. Znanje zahteva žrtvu, posvećenost, vredan rad i stalno usavršavanje, naročito u ovoj oblasti koja je dinamična i neprestano se menja. Znanje je, najzad, preduslov i za dobru i delotvornu državnu politiku u ovoj oblasti. „Cezar nije pametniji od gramatičara kada je reč o gramatici“, kaže jedna latinska poslovica. Struka je kičma na koju bi politika uvek morala da se oslanja.
Ne možemo razumeti nijedan fenomen, bez razumevanja njegovih uzroka. Zašto nam je intelektualna svojina uopšte potrebna? O tome bi moglo dugo i opširno da se piše, ali evo, samo kratko: zato što na intelektualnoj svojini počivaju čitave industrije. U Srbiji, kreativne industrije, poput IT industrije, muzičke industrije, filmske industrije itd., stvaraju 5,8,% bruto domaćeg proizvoda i zapošljavaju preko 150 hiljada ljudi. Da bi ta stvar živela i napredovala, potrebni su dobri propisi, stručni ljudi i snažne institucije. Ali potrebno je i da država, u tom širokom i kompleksnom pravno-ekonomskom sistemu koji zovemo intelektualna svojina, razluči šta su njeni prioriteti i kako da iz tog sistema izvuče maksimum za sebe. Ne treba imati iluzije: sprovođenje prava intelektualne svojine je skup izdatak za državni budžet, to nikada nije ni bilo jeftino. U toku „Urugvajskih pregovora“ koji su vođeni pre osnivanja Svetske trgovinske organizacije, bilo je zahteva da zemlje potpisnice izdvoje čak 2% svog budžeta za zaštitu prava intelektualne svojine. To se međutim pokazalo kao nemoguće za većinu pregovarača. Intelektualnu svojinu ne možemo da posmatramo van okvira svega drugog o čemu država takođe treba da brine, a ona brine i o zdravstvu, obrazovanju, kulturi i o još mnogo, mnogo drugih važnih pitanja. Stoga je bitno da se u kontekstu intelektualne svojine, prilikom osmišljavanja borbe protiv piraterije i krivotvorenja, na primer, utvrdi koji sektori naše privrede najviše trpe i da se onda na to usmere naše raspoložive snage. Ekonomska logika nam govori da koristi od borbe protiv piraterije i krivotvorenja moraju da budu veće od troškova koje zemlja potroši na to.
Ali kada kažemo da je znanje ključ, ne mislimo tu samo na naše službenike i sudije. Mislimo i na naše privrednike i preduzetnike.
Stručnjaci Zavoda već više od 15 godina pružaju pomoć našim preduzetnicima, kao i malim i srednjim preduzećima da zaštite svoj patent, žig, dizajn ili autorsko delo, kao i da ih kasnije pravilno koriste. Iz dosadašnjeg rada primetili smo da mala i srednja preduzeća razmišljaju o intelektualnoj svojini tek kada neko povredi njihova prava ili kada im neki konkretan posao zavisi od intelektualne svojine. Istraživanja već odavno pokazuju da kada je privrednik svestan prava intelektualne svojine, kada ih štiti i pravilno koristi, on je i uspešniji. Stoga je zaista važno, pre svega ostalog, saopštiti našim privrednicima kakve im koristi donosi intelektualna svojina, uveriti ih da za relativno male naknade dobijaju ogromne praktične koristi i veliku prednost na tržištu. Intelektualna svojina znači viši stepen pravne sigurnosti za svog titulara jer ne postoji ništa što čovek može da uradi, a da drugi to ne mogu da kopiraju. I što ste uspešniji, to je i opasnost veća. Koristiti znak u prometu a ne štititi ga žigom, isto je kao i parkirati kraj prometne ulice nov, otključan automobil, sa ključevima u bravi. Ne mora ništa da se desi, ali zašto bi iko rizikovao sa tim? Isto je i sa intelektualnom svojinom koja, usput samo, najčešće daleko više vredi od novog automobila.
Čudna je i zanimljiva istorija intelektualne svojine. Neke moćne zemlje koje su danas paradigma zaštite intelektualnih prava, nekada su ukidale svoje patentne zakone jer su smatrale da im se više isplati da ih nemaju i da liberalno preuzimaju tuđe tehnologije. Posle su se vratile intelektualnoj svojini kada im je to opet odgovaralo. Ali ta vremena su prošla. Danas više niko, čak ni oni najmoćniji, ne mogu da postave pitanje: treba li nam intelektualna svojina? Pitanje može da bude: kakva nam intelektualna svojina treba? Intelektualna svojina je danas nezaobilazni instrument ekonomske i kulturne politike svake prosperitetne zemlje. Ali kao i svaki drugi alat, ona vredi onoliko koliko su majstorske ruke vešte. U godinama i decenijama koje su pred nama, Srbija mora da da sve od sebe da taj alat koristi mudro i u svoju korist.
Vladimir Marić, direktor Zavoda za intelektualnu svojinu
