U šali nazivan “bečki doručak”, ovaj paorski i siromaški obrok bio je svakodnevan bilo kao fruštuk (doručak), bilo kao jauzna (užina).
Na krišku hleba (a hleb se tada pekao u kućnim paorskim ili, leti, u krušnim dvorišnim pećima, u cipovkama od po tri kilograma, pa su kriške bile poveće) namaže se kašičica svinjske masti iz one velike emajlirane kante (ili kačice) s poklopcem, u koju bi stalo po 10 kg masti, malo se po njoj pospe soli i tek prstohvat mlevene slatke crvene paprike (ili one tucane, iz avana) i – gozba je gotova.
Pa koliko gladne dece – toliko i kriški hleba, koje bi dečurlija uzela prljavim ručicama i odjurila nazad na prašnjavi sokak, na igru (a ako hleb padne na travu ili u prašinu, a padao je, naravno, uvek na namazanu stranu, samo se malo oduva, poljubi i nastavi sa jelom).
Baka mi je pričala kako bi moj otac, kao derančić od četiri-pet godina, samo uleteo u kuću sa šora gde se igrao i tukao sa okolnim švapčićima (živeli smo u švapskom selu i švapskoj ulici, sa svega tri-četiri srpske kuće) i viknuo iskvareno, švapski: “Muti, kip mi protunfet” (mama, daj mi hleba i masti), ali nije dobio dok to ne kaže na srpskom, koliko god da se izvlačio da mu je lakše na švapskom…
Poneka domaćica bi na hleb sa mašću dodala i koji režanj luka odgore, ali to je već bio doručak za odraslije. Postojala je i varijanta sa posutim šećerom po masti, a kako je šećer bio skup, ovo se već smatralo za pravi “kolač”, koji se nije pravio svaki dan.
Mada siromaška, ovo je bila energetski snažna hrana koja je držala decu sitom, pa i one već odraslije momčiće i devojčurke, koji su imali svoje dužnosti poput čobančića ili guščarica. U vreme mog detinjstva, poveća kriška leba i masti davala je, koliko se sećam, dovoljno snage za jurnjavu s loptom ili veranje po drveću, a osećaj sitosti trajao je sve do ručka. I danas, ponekad, od želje, napravim sebi ovaj “bečki doručak”…
Autor: M.S.
Popularno sad
Svideće vam se
