Epoha Petra Velikog – poslednjeg ruskog cara i prvog ruskog imperatora – obeležena je i jačanjem rusko-srpskih veza. Upravo za vreme vladavine Petra Velikog, koji je želeo da od Rusije načini moćnu pomorsku silu, Srbi sa Jadranskog primorja, zahvaljujući svom dragocenom i bogatom iskustvu u plovidbi i brodogradnji, počeli su aktivno da stupaju u rusku službu.
Verovato najistaknutiji srpski moreplovac u istoriji ruske mornarice bio je Matija Zmajević, u Rusiji poznat kao Mateja Hristoforoviča Zmajevića. To i ne iznenađuje, jer čak i u vreme Petra Velikog, koga su mnogi smatrali zapadnjakom, da bi nekog u Rusiji prihvatili kao svog, morao je bar po imenu da bude Rus.
Matija Zmajević je rodom iz Perasta. Poreklom iz plemićke porodice, od detinjstva je bio upoznat sa pomorskom tradicijom po kojoj je Boka Kotorska bila poznata. Za njegovu karijeru značajnu ulogu je odigrala pomorska škola Marka Martinovića koju je pohađao, a koja se takođe nalazila u Perastu. Upravo u toj školi svoja znanja iz oblasti pomorstva sticali su i ruski plemići koje je, tokom 1698. godine, Petar Veliki lično uputio. Može se reći da Martinovićeva škola predstavlja polaznu tačku za Zmajevićev životni put u Rusiji.
Kao talentovan pomorac, Matija već sa 18 godina postaje kapetan i staje na čelo trgovačkih brodova koji su pripadali njegovoj porodici i koji su bili deo mletačke mornarice. Međutim, karijera mladog Zmajevića na Jadranu naglo je prekinuta. Matija je bio primoran da napusti rodni grad nakon što su ga optužili za ubistvo Vicka Bujovića, uglednog člana porodice Bujović – konkurenata Zmajevića u Perastu. Do danas, nije tačno utvrđeno da li je Matija Zmajević zaista bio umešan u smrt Vicka Bujovića. Bilo kako bilo, u strahu od smrtne kazne, najpre je pobegao u Dubrovnik, da bi se potom obreo u Istanbulu, gde sreće grofa Petra Tolstoja, koga je poznavao još iz Perasta. Zmajevićevo prijateljstvo sa Tolstojem, tadašnjim ruskim ambasadorom na turskom dvoru, učvrstio je njihov zajednički boravak u zatvoru tokom Rusko-turskog rata. Nakon što su bili pušteni iz turskog zatočeništva, grof Tolstoj savetuje Matiji Zmajeviću da stupi u službu ruskog cara Petra.
Фото: Промо
U to vreme, početkom 18. veka, Petar Veliki je pokušavao da obezbedi svojoj zemlji pristup Baltičkom moru, gde su Šveđani imali neprikosnovenu vlast. Veliki severni rat trajao je već dvanaest godina. Za pobedu nad neprijateljem, Rusiji je nedostajala moćna i borbeno spremna flota. U trenutku kada je car tek gradio temelje ruske mornarice, stručnjaci za pomorstvo, moreplovci i brodograditelji bili su od neprocenjive vrednosti. Dolazak Matije Zmajevića, talentovanog pomorca iz Perasta u Rusiju, predstavljao je za Petra Velikog pravi blagoslov. Međutim, kao perfekcionista i vrstan poznavalac brojnih naučnih oblasti, car Petar je odlučio da ispita njegovo znanje. Ispit je trajao satima, a Zmajević ga je uspešno položio. Car Petar je bio toliko impresioniran njegovim umećem i obrazovanjem da ga je odmah primio u rusku mornaricu, gde Matija dobija čin kapetana prvog ranga. Uz to, ukazao mu je i posebnu čast – dozvolio mu je da sam izabere brod kojim će komandovati.
Zmajevićeva slava dostigla je vrhunac posle bitke kod Ganguta koja se odigrala 27. jula 1714. godine. Ova bitka na Baltiku je ujedno i prva pobeda ruske flote u istoriji Rusije tokom koje je Zmajević komandovao desnim krilom ruske flote, u čiji sastav je ulazilo dvadeset galija.
Pobeda kod Ganguta predstavlja je prekretnicu u Rusko-švedskom ratu. Car Petar je uz veliko slavlje proslavio uspeh, ne zaboravivši pri tome ni svog vernog prijatelja, Matiju Zmajevića, koji je prvo unapređen u čin kontraadmirala, a potom i u viceadmirala
Ceneći Zmajevićev izuzetan talenat i odanost, car Petar Veliki je 1716. godine lično uputio pismo Mlecima, tražeći od njih da obustave istragu protiv Matije, ukinu njegovo izgnanstvo i vrate konfiskovanu imovinu „ruskom viceadmiralu”. Međutim, Matija se nikada nije vratio u svoj rodni Perast. U Rusiji je njegova karijera bila u usponu. Čekale su ga nove pobede, između ostalog u bici kod Grengama – poslednjoj velikoj pomorskoj bici Severnog rata. Nakon pobede nad Šveđanima, Zmajević je postao član Admiralitetske kolegije i glavni nadzornik izgradnje luke u Sankt Peterburgu, ispitivač u Pomorskoj akademiji i konsultant ruskim brodograditeljima.
No, svemu lepom jednom dođe kraj – 1725. godine umire car Petar Veliki. Istoričari tvrde da je upravo Zmajeviću bilo povereno da u pogrebnoj povorci nosi krunu Romanovih. Iste godine, carica Katarina, Petrova udovica, koja je takođe veoma poštovala Zmajevića, odlikovala ga je Ordenom Aleksandra Nevskog i unapredila ga u punopravnog admirala flote. Međutim, samo dve godine nakon Katarinine smrti, Matej Zmajević, bio je optužen za proneveru državnih sredstava i zloupotrebu položaja. Razrešen je dužnosti, degradiran u čin viceadmirala i poslat najpre u Astrahan, a potom u Voronjež, gde je komandovao izgradnjom flote za rat sa Turskom. Upravo je Zmajević trebalo da bude na čelu ruskih ratnih galija u okršaju sa osmanskim brodovima – ali to se nije dogodilo. Admiral Zmajević je preminuo 1735. godine u Voronježu. Njegovo ime ostaje zauvek uklesano u istoriju pobeda ruske mornarice. Matija, odnosno Matej Hristoforovič, saborac slavnog Petra Velikog, jedan je od najupečatljivijih simbola veza između ruskog i srpskog naroda.
