Navijati za Partizan je civilizacijsko i elementarno-moralno pitanje

Prisutnima se obratio predsednik kluba Milorad Vučelić

– Dragi partizanovci, prijatelji, za početak, ali i za kraj – srećan rođendan. Nisam to planirao, no, inspirisala me je pesma „Bela ćao“, koja je na neki način bila preteča Partizanove himne. Pesma koju svi znamo, a koja ima vrlo jednostavne reči: probudio sam se jedno jutro i video u zemlji okupatora, uzeo sam pušku u ruke, otišao i borio se sa partizanima protiv okupatora i ako poginem, sahranite me tu da oni koji prođu kažu – oh, kako divan grob – počeo je Vučelič obraćanje.

– Partizan je, kako to biva sa velikim klubovima, sa velikim imenima, doživljavao, kao i njegovi osnivači čudnu sudbinu. Prvo su bili slavljeni, po njima su se nazivale ulice, imali su spomenike, svi su im se divili. Onda je došlo vreme da im se imena i spomenici skidaju, Koči, Peku, Tempu i drugima… A, onda je opet došlo vreme kada su im imena vratili. Kako se vreme menjalo menjala se i njihova sudbina, a tako i sudbina Partizana. Ili je bio slavljen ili je pod nekim okupacijama. Međutim, Partizan je postojano ostajao i uvek je imao svetlu budućnost, tako je i dan danas.

Vučelič je dodao da crno-beli imaju čime da se pohvali, ali je provukao da nije srećan zbog promena koje su se desile u omladinskoj školi.

– Ima Partizan igrače da se pohvali, kojima želim da nastave sa uspesima u takmičenju i pronose slavu kluba, a ima i to da u sastavu reprezentacije ima šest ili sedam igrača, koji su ponikli u školi, a kojom mi nismo dovoljno zadovoljni. Kada pogledate domaću ligu, vidite 22 ili 25 igrača iz škole Partizana, kojoj takođe mi nismo zadovoljni, a ima ih u Superligi više nego stranaca što je čak i nemoguće, to je težak rekord za oboriti.

– Osobina velikih je takva: gromovi ne udaraju u travu, u rastinje, siblje pored puta, udaraju u najviša stabla, u vrhove. I, kada je Partizanu loše, možemo se uvek setiti zvuka, odnosno šuma koji odzvanja kada se to visoko drveće ruši, kada pada. Međutim, prošlost, sadašnjost i budućnost Partizana je dovoljno velika i biće još veća. I nikada tegobe i teškoće nisu najveće, uvek svako doba, svako jutro misli da je zora sveta i da je to najteži period. Ma, ne… Uvek je teško, a kažu da ti Bog stavlja teret na pleća onoliko koliko možeš da izdržiš. Partizan sve to može da izdrži, jako teška vremena, lepa vremena, kada su uspesi, ali to je uslov veličine. Zato je za Partizan časno navijati, čak je to u nekim vremenima civilizacijsko i elementarno-moralno pitanje.

Vučelić veruje u svetlu budućnost Partizana.

– Kao što su u tim nekim teškim vremenima, u ratu imali poverenja u svetlu budućnost, tako i ja u mnogo, mnogo lakšim okolnostima, koje se samo čine teškim, moramo biti sigurni u sjajnu sadašnjost i budućnost Partizana. Partizan je trajao i trajaće i nijedna situacija nije toliko teška ili toliko dobra, da ne može biti još teža ili još bolja. Pobeđivali smo i u mnogo težim momentima, pa ćemo pobeđivati u bitkama koje nas tek čekaju. Te bitke, pre svih, vode igrači Partizana, oni su ti borci, partizani, kao i oni koji su stvarali klub. Zato oni rešavaju sudbinu Partizana i želim im sreću, kao i rivalima, ali samo ne kada igraju protiv svog kluba – zaključio je Milorad Vučelić.

FOTO – FK PARTIZAN

- Advertisement -